Историја једног француског сељака

25

се, свима је само једно ва памети, сви мисле: ко је то још чуо да се овако корење сади! Вала баш то не ће сејати нико, мањ ако се нађе каква лудија, Дивље корење, браћо, није то ништа друго! Отац Венедикт тек на један пут зажмири својим мачијим очима, па прште у смеј. За њим ударише други у смеји подемевку. Кум подвикну — а они се стадоше смејати још више. „Видим ја чије је то масло,“ поче да зундури калуђер, кад виде Шовеља. „Ето одакле је то корење, то је донео безбожник Шровељ. Па зар од тога да изађе какво доброг“ Отац Венедикт пљуну па растрља ногом. „Е стан, стан, оче Венедикте, доћи ћеш ми вала и ти с тањирићем кад ово корење роди и узре,“ рече кум.

„Израшће ти, ђавола ће ти израсти; садите ви људи купус, сејите пасуљ и репу, као што сте и досад радили. Не слушајте ви никога, па да кварите земљу сваким ђаволом. Слушајте ви мене, браћо, па се не бојте никога,“

„Та вама не треба баш много веровати; оћете ви понекад и да слажете, те још како грдно,“ рече кум. па завеза кесу с кромпирима и метну је у долап. Тек кад је токум изрекао, виде шта је учинио, па с тога намигну жени да добро нарани ону стару аламуњу. Море ове брадате скинице могле су пам направити триста јада.

уја се уздам у вас Катарина, да ви не ћете дати да се посади оно ђубре, а ја ћу се већ помолити богу да вас спасе од тог ђавољег семена“ — рече Венедикт.

Наше комшије разишле су се. Кум се расрдио на њих, а Шовељ му говори: „та они, по богу брате, нису криви што су таки. Господа и поповштина нав-