Историја једног француског сељака

26

лаш су их тако учили да ништа не мисле и да довек остану глупи и слепи код очију. Господа, попови и каишари то баши оће, да се народ никад не опамети. Да ја имам земље, е, сву би засадио тим кромпиром, па да их после почастим њиме. Нагте, рекао бих им, поједите их у здрављу. Еј, да видиш како би после сами тражили. Ја теби кажем, кромпир је ваљана ствар. Можеш га јести ина масти прженог, аи да га испечеш па са свољу.“ „Е, ајде вала“, вели кум, „ја сам хтео најпре да посадим само мало ради пробе, али сад баш оћу да посејем читаву башту. Знам ја њих. Чек док ја станем продавати кромпир, видићемо ко ће бити луд.“ „Ама пробај само“, вели њему Шовељ. „Кромпир добро роди на пешчаној земљи. Имаћеш вала вајде, друкчије не може бит“ никако“.

Оде Шовељ, а корење је истина баш он донео. Погодио је отац Венедикт. Оно и ако је кум за свашта веровао Шовељу, тек опет му је сад нешто тешко било на души. Све мисли: море ако нешто не порасте ништа! их бруке! По селу и онако већ шапућу даје Иван Леров шенуо памећу, кад по башти сади некаке љуске, па се нада да ће му родити мрвке. Ко год дође у кавану погледа испод ока на кума и пита га је ли здрав. Ко год је живи прошао поред наше баште сваки ти се то заустави па гледа унутра и потемејкује се.

Нисам смео да прођем кроз село. Онда смо ти ми кромпир већ били посејали. Чини ми се мени је била већа брига но куму, да ли ће што нићи из онога корења. Већ јеи раж никла, и јарица се зазеленила, а у нашој башти, баш као за инат, нема још ни листића! Море, мислим ја, „мрка капа зла прилика“! Кум се једнако брине, љути се, мучи се и већ беше на-