Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

35

немађарских народности, Павловић је у свом листу одлучно устао са захтевом националне аутономије српске. Његова реч кренула је угарске Србе, и посредно изазвала цео тај покрет који се завршио прокламовањем Српске Војводине. Такав лист, који је заступао српска национална права било је опасно издавати у Пешти, и Павловић је био свестан те опасности, али се није хтео склањати из борбе у одсудном часу. „Нама је страх, писао је он, и помислити народ у садашње, тако стра'ота знаменито време без гласа, без Новина. Дакле остао, пропао, издаваћемо и даље листове ове. О љутој тростручној невољи нашој при том послу нећемо говорити“. Таквим писањем у револуционарној мађарској Пешти, он је свој живот довео у питање, и у последњем часу једва се спасе и добегне у Грац. У револуцији је овога народнога борца постигла иста судбина као и настављача његова посла Светозара Милетића, тридесет година доцније. Услед великог душевног напора духовно оболе, и у душевном мраку и у материјалној беди умре у своме месту рођењу у Карлову 12 августа 1854. Павловића као новинара оценио је један од његових најранијих сарадника и млађих пријатеља Др. Јован Суботић: „Ова радња Павловићева на пољу журналистике србске осигурава му и у повесници србске књижевности и народнога живота одлично место као основашеља србске журналистике, а ова је заслуга доиста врло велика, и ујемчава му имену трајање у овостраној народној повесници. Издавање новина није ни данас лак и пријатан посао: у оно време било је то са стоструким незгодама, неугодностима и секатурама скопчано. А што се материјалног добитка тиче, то ће свако лако разумети, да о њему ни говора није бити могло, кад је журналистичка публика тек у стварању била“)

') Теодор Павловић и његов положај у животу нашега народа. Сриски Летопис, 1882, књ. 114, стр. 212. 5.