Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

Ш

Српска штампа у другој половини Х1Х века.

и

После довршене револуције од 1848, завладала је реакција у „обе Србије“, у Кнежевини Србији и у Војводини Српској. Срби у Угарској, којима се 1848 све обећавало, нису добили ништа. Место „Славјанског Царства“, или бар „Душановог Царства“, како су сневали „Славјани“ и „родољубци“ из 1848, дошла је једна бирократска административна јединица, којој је, као у иронији, дато име „Српска Војводина“, тако скрпљена да су Срби у њој сачињавали мањину, са туђинцем на челу, и у којој су Срби исто тако били угњетавани и као народ и као грађани. Главни људи стављени су под полицијски надзор као „руски агенти“, православна црква осумњичена је као превратничка, у појединим местима забрањује се службена употреба српскога језика, а од 1851 у српске крајеве почињу се насељавати Немци. И Љубомир Ненадовић 1850 године у Шума“ динци певао је оно што је цео српски народ осећао:

Проклет био сваки Србин, За туђина кој се бори...

Што је било независнијих и слободнијих духова морали су ућутати; знатан део српске интелигенције отишао је у државну службу, у такозване „Бахове хусаре“, где се знало само за „заповест је заповест“. Српски писци тих тешких времена констатују општу клонулост у српским редовима: „ладноћа, равнодушје