Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

38

предак је исто тако био за напредне европске идеје из године 1848, и изјављивао се потпуно за „начело демократично“, за „народну и човечију слободу у цјелом простору њеном“. Ђорђе Поповић, у свом некрологу Медаковићу/) пише о „упечатку који је међу Србима учинио Напредак“: „Српске новине дотле су троме у кретању биле, споре у мислима, говор им се могао пре штребецањем назвати. Ако су се београдске Србске Новине одликовале званичном сухопарношћу, нису Српске Новине Тоше Павловића ни најмање биле дорасле ситуацији. Вјеснић је био орган главног одбора, али управ је био сироче, нити је имао права уредника; међу том ни „свечан стил Богдановићев са његовим квадримембрисима из старе школе није могао наћи у народу оног одјека, који је потребан за идеје бурних времена. Ту дође Медаковић са Папрешком; он погоди, како треба Србину писати, ако ћеш да те разуме; он знаде народу таквим језиком говорити, да је сваки његов читалац не иначе него мислио да што се њему врзло по памети, то је таман погодио и Напреда«“. То је био први српски лист који је био штампан новим правописом Вука Караџића, и како је то у оно време изгледала врло опасна новина, плашљивији људи примали су га на туђу адресу. Иначе, лист је доживео злу судбу свих српских листова из 1848 године. Како се, као и Вфсшникљ, Напредак није осећао сигурним у Карловцима, 1849 пренет је у Земун, где је, исте године, престао изилазити. Такође у Земуну, јула 1849, Др. Сава Јовановић почео је издавати /7озорникљ вопводства Србге, који је био полузваничан орган Српског Народног Одбора, и престао изилазити 1850 године.

Свршетком Револуције у Аустрији, настала је оштра реакција, велики број листова је угушен, а што их је остало стављени су под најстрожу цензуру. У таквим приликама, за неколико година, завладао је застојиу српској штампи.

7) Отаџбина, 1882, књ. 1Х.