Историјски преглед српске штампе 1791—1911.

57

моћу лажних сведока, који су у последњем часу тргли исказе, 6 јануара 1878 осуђен на 5 година робије. У затвору је био лишен књига, новина, пера и хартије, тек сваке треће недеље породица је могла говорити са њим свега десет минута, у присуству чувара, и таква физичка и душевна тортура скрхала је народног борца. Када је био сатрвен у сваком погледу, царском милошћу буде „помилован“ и пуштен из тамнице 15 новембра 1879, после више од три године тамновања. У душевној тами свршио је он свој мученички живот у Вршцу 22 јануара 1901 године.

Ако је Милетић био сломљен, Застава се ипак одржала, прелазећи преко свију препрека, шта више развијајући се и напредујући. Од херцеговачког устанка 1875 почела је, у место два пут недељно као до тада, изилазити три пута; од 1885 изилазила је четири пута недељно, а од 1900 шест пута; од 1904 изилази два пута дневно. До 1884 лист је био гласило старе народне, слободоумне, либералне Милетићеве странке; од 1884 прешао је у руке млађе радикалне генерације, којој је био на челу познати и плодни публицист Јаша Томић, и сада је орган српске народне радикалне странке. У септембру 1906 прослављена је четрдесетогодишњица постанка Заставе, али у кругу чланова странке којој је данас орган.

Шездесетих година српска штампа у Угарској се јако развила, и читав један низ листова почиње се јављати, у првом реду у Новом Саду. На супрот Српском Дневнићу и Застави, који су проповедали световњачке и либералне идеје, стајао је клерикални и консервативни Србобран, који је од 1861 у Новом Саду уређивао Петар Нинковић. Лист је, два пута недељно, излазио, све до 1866 године. Сукоб између народа и црквене јерархије у то доба био је врло јак, и клерикална странка која је имала највећи део штампе против себе, осећала је потребу да се брани у јавности. Др. Данило Медаковић се вратио из Београда 1862 године, и нанова 1863 покренуо свој Лапредак. Између Напрешка из 1848 и