Источник

Бр. 1

Стр. 11

Из горње Србуље ми понајбоље и дознајемо: да су дабарски еиископи имали уплива и надзора над православљем у Восни, и да су по могућству водили архипастирску борбу противу богомилске јереси. А ове свезе или овај утицај дабарских епископа — на православне у Восни, бијаху најтјешње у вријеме, кад срп. краљ Драгутин владаше Сријемом, Усором и предјелом између ријека: Дрине и Босне, као и у вријеме деспота Ђурђа и сина му Лазара, који имадоше под својом управом „и ч i с т к п е /И а л § з е <н и I е, г л л г о л с /и I е В о с н д" (II. Годишњнца Чупићева' - ). Па кад су више поменути владали простором до ријеке Босне, — ако и краће вријеме, то је тешко вјеровати, да богати краљ срп. Драгутин није подигао, ама баш ни једну православну цркву у своме подручју; или да ниједан данашњи манастир н иј е из његова или из деспотова времена! (Осим ако су их Богомили порушнли. (Види Бос. Вилу за 1887., број 14., стр. 212). У осталом, ја ћу овдје побројити и манастире босанске, за које знам, да постоје, па шат да-ако се и о њима кад-год пронађе каквих доказа, из кога су доба. — Ево дакле тих манастира: 1. Папраћа; 2. Тавна; 3. Ловница; 4. Озрен; 5. Возућа; 6. Гостовић (порушен). Сви су ови манастири између Дрине и ријеке Босне. За тим долазе у бањалучком округу: Липље или негдашња СОсои ца; Крупа, Гомионица и Моштаница; а у бихаћком: Xр ма њ. Осим Гостовића, у свима се осталим данас поје св. литургија. Без сумње било их је и још, али су разрушени. Добрун је из оне стране преко Дрине (од Вишеграда једно 2 сата удаљен), на путу Прибоју. У XVI. вијеку, при патријарху Макарију, кад у Цариграду бијаше његов брат велики везир Мехмед Соколовић, а у Босни везир његов синовац Мустафа, тада су се обновиле многе цркве и манастири по српским предјелима у турској царевини. Могућно је, да су на неким мјестима и нове подигнуте, на пр. за Нивску се зна, да је из тога доба; а мислим да је и манастир Житомишљић, па можда и 0 з р е н! Троичанска Србуља. писана за живота епископа Исаије, најприје проклиње јеретике у опште, па онда посебно „богомилску" или „влкоуснскоу" јерес (по свој прилици тако прозвати по ријеки Бабунн у Бугарској, гдје је и било легло те јереси). За тијем Србуља поименице спомиње и проклиње старјешине те секте у Босни и њезине сљедбенике, назване „кркстни п ккрспанице" (калуђери и калуђерице?) Овај анатемизам ја сам давно објавио у XXIX. „Гласнику срп. ученог друштва"; али поводом доказивања некога „Атома" : да је на-