Источник

Стр. 6

источник

Бр. 1

огња, као око јединог свог епасења, те и ако се у своме скровишту не осјећаху потпуно сигурни, то се ипак код појединих појављиваше и одважност, те са презирањем смрти јураху у сигурну пропаст, да би спаели, што још није пропало. И падаху храбри синци, а и у самртним мукама озараваше се на њиховим измученим лицима израз одушевљења и рајског блазкенства, е су за род свој пали. Овај свети огањ имађаше моћ, не само да утјеши мученике, него да им улије и одважности за самопријегор — бијаше јачи од смрти.... Муња се загаси, а ову страшну слику обави опет црна ноћ. Општа тутњава заглушаваше опет слух. а пред нашим духовним очпма трептијаше још једнако слика оне страшне пустоши, оних храбрих мученика, онога светог огња. Ноћ још једнако трајаше, а изгледаше, да олујина још није постигла свој врхунац, јер је у свом бјеснилу још једнако расла, Ужасна грмљава све више и више отимаше маха, а црни облаци вјетровитом брзином јурише по опустјелој земл.и, као да су хтјели да све поравне, униште, покрију својим црним плаштом... 0, Боже, да ли ће икад престати те страхоте, да ли ће икад сванути бијели дан ! На пошљетку чињаше се, да се и ова бјесомучност уморила, да су и њене силе малаксале, или да је наступило одмарање послије свршеног тешког чина, исто онако, као кад побједник одлаже оружје, кад види свог противника потпуно уништена, сатрвена. Бура попушташе, и као да, свршивши дјело разоравања, постепено удаљаваше се, те даваше од себе само још звуке потмуте јеке у даљини, фијук вјетра престаде са свим, јер се чињаше, да му на путу ништа више не даваше отпора, а црни облаци лелујаше се тамо-амо, као 'но дим са згаришта .... чинило се, е је дјело казне Божије потпуно извршено. Велики је гријех оних јадника морао бити, на које си Ти, о Боже, ову страхоту напустио!.... Ноћ се приближаваше своме крају, а на истоку поче се помаљаТи вјесник новога дана — плава одора рујне зорице. Али на што нова нада, када нема никог, да се њоме кријепи, на што нови дан, кад је све завијено у вјечну црну ноћ, на што нова свјетлост, када све у мрачном гробу почива?!. .. Али када облаци у свом јурењу направе пропланак, могла се у правцу оних развалина, за један тренут примјетити мала свјетлост, као да је с неба пала једна звјездица. А кад се рујна зорица са свпм помолила иза високих брегова, те и први зраци јутарљега сунца продријеше кроз маглуштине на ово страшно поприште, видјеле су се ужасне пошљедице ове црне ноћи, —• све бијаше уништено, а и на ономе мјесту, гдје бијаху чврсте зидине оне зграде, видјеле су се сада силне гомиле испретураног камења, а само између тих гомила камења на своме мјесту — још горијаше и даље везело онај свети огањ, — олујина га пије могла распрштати, — а око њега они мученици са трагом на лицу претрпљелих мука и изразом наде на нов живот. Још не бијаше све пропало. И у гњеву Божијем бијаше милосрђа према овим јадницима, Он им у најтежим часовима њиховим спусти с неба онај свети огањ, који их кријепљаше, да не клону у својој несрећи, да не изгубе наду у своју будућноет, који их избави нз те страшне пропаети.