Источник

Стр. 8

ИСТОЧНИК

Бр. 1

у вољу Божију, у свој црнп јарам, да га и даље трии, да се и даље бори. Ова оданост српског народа према св. православној вјери и данас, послије свршетка наше страсне седмице, остала је потпуно у својој снази непромијењена. Наш народ и данас доноси јасне доказе о својој искреној љубави према својој светој прађедовској вјери, он и данас, и ако сиромашан, од својих уста откида, да би подигао из рушевина своје цркве и манастире, да би подигао нове храмове, те да у њима пропоји Слава Божија. Једино још, нека би милостиви Бог сачувао, да под утицајем савремене просвјете и слободе не ослаби та оданост; да се не изгуби из вида она благодарност, којом смо се задужили св. православној вјери за наш народни опстанак у времену наших народних патња, да нам сачува јасну свијест о важности св. православне вјере за нашу и садашњост и будућност, и да нам св. православна вјера остане и на даље једини вођ нашем душевном спасењу и народном напретку. Ступајући у 12-ту годину свог опстанка, „Источник" наставља свој ток са овим тежњама и молитвом: Боже! Ти, једини, помози!

Преглед биљеЉака или извора о дабарским егшскопимаи дабро-босанским митрополитима. Од Митрополита X. Савве. По природи Бог је Босну украсио свакијем благом и изобиљем, те се достојно може назвати „поносна". По своме географском положају, од вајкада она је била на ударцу политичких и вјерских трвења, и водила је многе ратове изме|>у себе и сусједних јој земаља. Од П. половине ХП. вијека, па до пропасти њезина краљевства (1463.), она је била тако рећи — пољана религијозног утркивања, а често и крваво разбојиште, на коме се ломише страна копља о жилави отпор једнога дијела народа у њој, који брањаше своју независност и своју умјерено-јеретичку цркву, непризнајући над њом ни римску нп цариградску, као ни сусједну јој пећку архијепископију (доцнију патријаршију). Та, у истини чудновата народна црква, илп „црква босанска", са поглавицом „д'кдд епископл", и уре^еном хијерархијом, чија религијозна начела још ни до данас нијесу потпуно расвијетљена, и које питање још задава посла научењацима, који након толикога труда,