Источник

источник

Стр. 31

службеној практици у патријаршији. У окружној посланици, изданој том приликом на епископе н свештенство, патријаршеско старатељство, позивајући се на, ријечи св. апостола Павла: „ кја кллгооерлзнш и по чннК дд кикдк >тт1 м (I. Кор., 14, 40), ирије свега, упозорава, да са тим апостолским ријечима не стоји у сугласности црквено-богослужбеџа практика на Истоку, у коју су се увукли многи немили обичаји и радње, а за тим прописује свештенству читав ред. правила, по којима се оно дужно управљати у својој служби. Прије свега вели се свештеницима у тим правилима, да не заборављају, да им божествени и свети канони не дозвољавају ни каква свештенодјејства вршити ван своје парохије ида им ради тога пријете тешким казнама; с тога су сви обвезани не само да не дозвољавају придошлим, страним свештеницима, вршење ма каквог свештенодјејства у својој парохији, него и сами не смију ићи ван предјела своје, и тако не нарушавати гранпце туђе парохије. Строго се забрањује раздавање антидора (нафоре) прије благослова чесних дарова, а то ће рећи прије возгласа „ИзрАдно и пр^кАт-би ..." Забрањује се такође вршење тајне светога крштења ноћу осим случаја крајње нужде; а исто тако сматра за нужно, да по могућностн предузме мјере и против већ утврђеног обичаја вршења тајне брака у вече. А никако не дозвољава ношење по хришћанским домовима чесних мошти и светих икона и вршење пред њима црквених служби без нарочите за то дозволе од патријаршије, осим свете иконе живоносног источника и других опште признатих светиња. У вријеме освећења воде, које се врши у почетку сваког мјесеца и на празник Богојављенија, свештеници су дужни пазити, да се не бацају новци у судове, у којима је света вода, те да би она тако остала чиста и без прљавштине, која се на новцима налази и да би свако, ко зажели, могао се њоме користити. Безусловно забрањује се свима настојатељима, свештеницима и дјаконима, да са старатељима цркава, или с ким било другим, иду по кућама ради раздавања артоса (нафоре) и светих икона, у цијељи купљења прилога у кооист цркава и школа, дозвољеног од патрвјаршије. Сви архијереји и настојатељн дужни су се побринути о томе, да би са свим био острањен ружни обичај дугога вожења мртвих тјела по улицама,. ради просте церемоније, а тако исто дужни су обраћати пажњу и на то, да би свештенство при спроводу мртваца сагласно древном црквеном обичају имало бијеле ризе и то онаке, какве ее употребљавају при вечерњем богослужењу, а пјевачи и канонарси треба да носе обичне црне одежде. У парохијама гдје има више цркава, треба умрлога краћим путем привести у најближу цркву и у њој опијело обавити. Нико од ожењених (мирских) свештеника нема права, без нарочите дозволе, да носи камилавку (панакамилавку ?), јер она припада лицима монашког чина, и носити ју могу само они јеромонаси, који су удостојени те части нарочитим црквеним ријешењем. Када дође у коју парохију нов свештеник, то су настојатељи тих црклва и парохија дужни одмах извијестити о томе велику протосинкелију, и не примати новог свештеника у своју средину све дотле, док не дође од патријаршије нарочито наређење. У оним црквама, гдје имају хорепископи, свештеници су дужни у вријеме богослужења са достојном части нарочито их спомињати, но само тада, када они служе или присуствују у цркви, али не тако, као што спомињу мјеснога архијереја, већ послије спомена вселенскога патријарха, и без додавања ријечи —- „и отца нашего". Недозвољава се свештеницима, чак ни при заупокојној литургији, да спомињу имена у вријеме великог входа, изван царских врата, а тако и пјевати: „Готодн, тнш к/мгочнтикма ". Настојатељима цркве ставља се у дужност, да се брину о томе, да просфоре справљане буду од