Источник

Бр. 6

Стр. 85

Венијамин је имао епископа Григорију ,,Брадару", названога тако по необилшо големој и дугачкој бради. Овај епископ знао је прекрасно вести златом по свили и кадифи, а особито је лијепо знао правити црквено одијело, као набедренике, омофоре, епитрахиље, наруквице и т. д. Многе дјевојчице сарајевске тога доба од њега су научиле вести по свили и кадифи, ме|>у којима и нека покојна баба Т о т а Екминица, која ми је ово и причала. Амвросије 1835.—1841. Године 1836., јула 17., дао је сингелију попу Сави Ђурићу, у тешањском котару, а год. 1841., јула 13., дао је општини сарајевској једно обвезно писмо, да се неће мијешати у њезину црквено-школску управу, и да уступа неке приходе с ојата, од јелео-помазања, уље и свијеће, које је његов прешаственик Веннјамин био увео. (Види „Шематизам" за 1886., стр. 150Л. Живот Амвросијев пун је искушења и мизерије. Преминуо је у Цили (у Штајерској), гдје је уживао пензију аустријску и потпору Старообрједаца (емиграната руских). Ко жели што знати о осталим митрополитима босанским из новијег доба, може наћи списак у „Шематизму" Дабро-босанске митрополије за 1886., као и у „Источнику" од 1894., св. VI. — Но за тачност година, докле је који био, ја не могу јамчити, и о њима ће најбоље знати Високопречасни старац госп. Венијамин Николиновић, архимандрит и надзорник јеруеалимских добара у Сарајеву, јер их је лично свијех познавао и запамтио.

Мирослављево Јеванђеље, Драгоцјен споменик српеке умјетности из XII. вијека — Мирослављево Јеван^еље — издато је ове године у фототипичној репродукцији трошком Н>ег. Величанства краља Србије Александра I. и као поклон разаслат разним знатним личностима, библиотекама и заводима. Музеј овдашње старе српско-православне цркве, књижница богословског завода у Рељеву, књижница овдашње велике гимназије и српскоправославна црквена општина у Мостару, добили су тако^е по један примјерак на дар. Ово Јеванђеље чувано је у манастиру Хилендару у Светој Гори до 1896. године и тада су га калу^ери хилендарски даровали Њег. Величанству краљу Србије као успомену на Његову тадашњу посјету у манастиру. Од тога Јеван^еља фалио је један лист, кога је неки руски свештеник искинуо. Тај се лист сачувао у царско-руској