Источник

Стр. 84

ИСТОЧНИК

издао сингелију попу Максиму Варници у Доброселици (ужичког округа) на грчком и српском језику упоредо, а у печату као митроп. босан. да стоји година 1802. И по овоме даклен Неологос није непогрјешим. Калиник је имао епискоиа-помоћника, чувенога Јосифа (свога сестрића), доцније митронолита херцеговачкога (1816.—1835., па по други пут 1848.—-1854.). Ово је онај Јосиф, о коме су за вријеме Али-паше српске новине врло много писале (са зле стране). Он или његов протосин|јел, на вјеру је домамио покојвога Јакова Даковића, војводу граховскога, те су га Турцц на мукама уморили... Мо покојни митрополит Јосиф имао је и добрих црта: чувао је православље и дијелио је сиротама; за то новаца никад није имао. Поред тога оптерећавала га је и многа својта сиромашна. Калиник је прије Јосифа имао за епископа чувенога од зле успомене Венедикта Краљевића, кога је рукоположио 1805. год. и који је побјегао из Босне, те након врљања по Србији и Аустрији станио се у Далмацију, гдје га францускн ђенерал Мармонт постави за епископа у Далмацији 1810. Овај Венедикт Краљевић, иначе „Пач авура", много је зла и немира учинио православној цркви у Далмацији са у н иј о м. Побјегавши од народа у Венецију, уживао је тамо обилату аустријску пензију. гдје је и скончао. (Види о н>ему опширније у кнзизи „Далматинска унија под В. Краљевићем".) Венијамин 1816.—1835. У печату као митроп. босан. година је 1816. Ове је године издао сингелију попу Максиму Варници, а другу опет поп Максимову сину попу Јови 23. фебруара 1832. (X. „Споменик" српске краљевске академије.) Оставио је у народу лијепу успомену: као чувар православља, дарежљив сиротама и заштитник невино-страдајућих код турске власти, о чему да наведемо само један случа}: У његово доба везири су сједили у Травнику. Тада није било ни уредних путова ни уре^ене поште. Једне вечери, баш кад је Венијамин хтјео да легне у постељу, донесе му писмо нарочити скоротеча, послан од православне општине из Травника, у коме му ова јавља: „да ће сјутра објееити некога невинога Србина Симу (презиме сам заборавио). Венијамин чим прочита писмо, викне на слуге: „Хата ми седлајте, што брже!" „Сеиз" коњушар му одговори: да коњ није добро поткован, те се боји да не обоси у путу. „Седлај што брже, па макар цркнуо на врх Кобиље главе!" И заиста, добри архипастир осване у Травнику (добрих 12 сати ода од Сарајева), те својим моћним упли* вом снасе живот невино осуђенога на смрт! Има о њему још једна лијепа епизода у листу „Глас Истине", од 1887., број 12.