Источник

Стр. 140

Бр. 9

нашаве ово може бити старије и млађе. Мла^е је оно, које је иренешено од једнога нли два кољена, а старије, које је од више кољена. Млађе се назива склоносш, а старије инстинкт или нагон. Вриједно их је разликовати за то, што р^аве особине, које долазе по склоности, лакше се лијече, него оне, које су по инстинкту. 2. Како већ рекосмо, инстинкш долази оним истим путем, којим и урођена склоност, а разликује се тиме, што има старије поријекло. Особине човјечје, било тјелесне или душевне, све, што се буду више преносиле с једнога кољена на друго, виђаће се у све векој мјери и толико се срођавати с човјечјом природом, да ће постати њеном својином тако, да се на пошљетку не ће моћи ни чим искоријенити. И то је онда у правоме смислу инстинкт. Инстинкт је радња, која врши свој посао без човјечје воље и свијести, и у главиоме служи на одржање човјечјег живота. Погледајмо мало дијете, које још нема ни свијести ни воље, како зна сисати, кад је гладно, и плакати, кад га нешто тишти у колијевци. По томе истом виднмо, да и животиње, које немају свијести, плаше се и бјеже испред ловца, од кога им пријети опасност. Инстинкт је дакле неразлучив од човјечјега организма. Питавве је сада, какву везу има непризнавање злочина са инстинктом? Злочинац, који се ухвати и метне у окове, лишен је слободе и свега, чим би могао себи помоћи. Једина помоћ за њега је сада у његовим очима непризнавање или чнтавог чина или појединих околности у њему. Инстинкт је радња без свијести и без воље, а овдје учествује и једно и друго, т. ј. он зна, да одриче и хоће да то чини; и по томе рекли би, да инстинкт нема своје улоге у непризнавању злочина. Али ономенимо се овдје, да инстинкт има задатак да одржава живот, да је он главни мотор у борби за опстанак живота, а казна да је у очима злочинца скоро ништа мање, него смрт, па било то по његов морални или физички живот, и онда ћемо и нехотице признати, да и инстинкт у неку руку има своје улоге у непризнању злочина. Зар злочинац, који се плаши казне, било то у моралном или физичком погледу, кад се с њим говори о његовом недјелу, зар да не изгуби свијест о томе, да ли му треба говорити истину или не? Тако бива и са неирпзнавајућим злочинцима, који се страше казне или у казнионици строжијег дисциплинарног поступка, хотећи себи помоћи, а незнајући се у томе другим чим послужити, до неиризнавањем или читавог чина или извјесних околности у њему. (Свршиће се.)