Источник

Стр. 154

ИСТОЧТТИК

Бр, 10

званих несрећних бракова. Супрузи, који су, преваривши се, ступили у брак, не могу да постану једном духовном цјелином, ушљед чега им и заједнички живот постане мрзак, тежак и т. д. Разумије се да су у томе криви они сами, што су једно друго лакомислено изабрали и узели се. Но с погледом на све извјесне случајности, непредвиђене околиости, које могу бити при склапању бракова, с погледом на младост лица, која у брак ступају, као и то, што више пута немају оних, који би им у своје вријеме могли дати потребни савјет и т. д., кривица такових супруга не узима се увијек као сувише велика, и чак понекада та кривица скоро сасвим исчезава. Но када умре један од тих супруга, тада брак престаје и живи супруг добије тим више право на ступање у нови брак, што првога брака, с погледом на чисто хришћански његов обим, у ствари и није било, тако да у самој ствари удовац —- није удовац, и он управо ступа у први (а не у други) брак. А пошто са пређашњом својом женом (или с мужом) дотична личност није састављала једне цјелине (у строгоме смислу те ријечи), то за њу, која још није ни с ким духовно везивана, отвора се потпуна могућност. да са другим лицем на тјешњи начин ступи у нови брак. И збиља такови брак често се оправдава са најбољим успјехом. — Преставници хришћанске црквз није су се на практици према другобрачју подједнако односили. У старо вријеме дозвољавали су га сасвим нерадо, и гледали у њему доказ сувишне похотљивости дотичних особа. У доцније вријеме најстрожији је поглед на то код римокатолика. Протестанти пак пали су у другу крајност. Златна средина остала је у православној цркви. У крајњим случајевима дозвољава се ступање и у т р е ћ и б р а к, и то када су прва два била сувише кратког вијека, или када удовац ушљед свога положаја у друштву нема никако могућности да друкчије т. ј. не ступивши у нови брак, васпитава своју дјецу као што би требало, или када удовица, оптерећена са породицом, не може друкчије, т. ј. не ступивши у брак није у стању своју дјецу хранити, васпитавати и т. д. Но сви ови бракови, које смо ми расматрали само са чисто моралне стране и према указаним моментима, не могу се одобрити нити жељети. Ако се пак они на практици и допуштају, то је само као неизбјежно зло, које предохрањује од других — већих зала. —■ Према свему довде реченоме сматрамо већ и за излишно говорити о ступању у четврти брак.

(Наставиће се.)