Источник

Стр. 172

ИОТОЧНИК

Бр. 11

поетале предметом непосредног нстраживања и нспптивања, наилазиле су оне на отпор многих људи, независних по свом религиозном увјерењу. Најиослије противници старих идеја са својственом равнодушношћу у средствима борбе често узимају на се вид заштитника вјере и благочешћа, али ни црква ни библија није тражила таквих заштитника. Непристрасна нам историја свједочи, да су свештеничка и монашка лица, често баш убројавала се међу људе напредне у науци, те и сами трпили гонеша баш од својих другова. Такав бјеше монах доминиканац Тома Кампанела из XVI. вијека, одлучан филозоф слободних мисли, који је познао истину не само путем књига, но и мотрењем и искуством. Он се сматра као претходник Декарта и Вакона. Завист и клевета лишшпе га у Напул.у учитељске службе (предавао филозофију), те он у току десет година обиђе и нро^е сву Италију, рушећи и обарајући Аристотелов аукторитет, износећи нов метод испитивања и старајући се, како сам вели, „да сву науку, сагласно законима природе и св. Писма, реформише". Он бјеше најжешћи противник Коперннкове системе и написао је у обрану Галилејева учења оштру апологију. Због тих својих научних новотарија, као и због тежње за ослобо^ењем Италије, провео је Тома Кампанела 27 година у затвору, издржавши ћутећи мучења од 35 часова висећи на једном коцу о конопцу, који му се у тијело упио, са рукама назад везаним. Истом што се тих мука опростио, буде бачен у неку пећину, гдје је провео 6 мјесеци. Ове је то може бити, било оправдано, но факт је, да Хришћанство у томе није имало удјела. А томе ево и историјског доказа. Монах Кампанела, без обзира на претршвене своје муке, ујединивши у себи .л.убав према науци са л>убављу према цркви, написао је један састав „0 хришћанској монархији", у коме је доказивао, да ни један философ не може створити таквог владавинског поретка, који би надмашио устројство римског хришћанског друштва првога вијека. Факт је, да су Кампанелу оптужили због јереси, но по његовим ријечима, „због претиоставке о пјегама на сунцу мјесецу и звијездама, тада, када је Аристотел сматрао свијет вјечним н непропадљивим". Па ко је управо био виновник страдања његових? Папу Павла У. немило је дирнуло онакво поступање са Кампанелом, те је сам лично посредовао код шпанског краља Филипа П1., но без успјеха. Крал> је остао непоиустљив, и тек по смрти његовој бјеше мученик за науку ослобођен и нашао је заштите и пријатељског склоништа у самога папе Урбана УПГ. 1 )

х ) „Мученички науки", стр. 110-112