Источник

источник

Стр. 163

шапин, сар1о). Еманципација жена, то је у данагањем значењу не само ослобођење жена испод туторства и власти људи, но и изједначење истих са људима, у својим правима и преимућствима. Питање о еманципацији жена појавило се у Русији скоро, и то у опште слабо. На Западу пак, оно се појавило и много раније и много јаче. У осталом, то је питање још у току своме. — Суштину еманципације жена одређују моралисте са двије стране: прво је тежња жена извојевати себи право, да се одбаци брагс, као нека застарјела појава, која их стјешњава, а мјесто тога да се уведе принцип (начело) потпуно слободне љубави; друго је старање жена о изједначењу својих права са правима људи. Дакле од ријечи на ствар! Многе жене, особито на Западу, ступају у слободни живот са људима, не мислећи ни мало о утвр^ењу тих веза са каквим било браком. У исто вријеме са одвратношћу говоре о улози, којом су се задовољавале жене првих времена и са којом се задовољавају и сада неке њихове савременице, т. ј. о улози матере, која сво вријеме посвећује својој дјеци. Њима је обим те улоге тијесан и чак сматрају да их понижава. Зашто, да и оне (жене) не буду такови дјелатељи у друштву, као гато су њихова браћа, људи? У пошљедње вријеме ми видимо на Западу жена, које су правници, професори и т. д. Скоро су једне новине дониЈеле извјештај, да је у једној држави дозволила власт неким женама, да носе чак и мушко одијело (као да се све у хаљинама састоји?) и т. д. Гдје је коријен такових женских тежња? Прије свега у чему је узрок њиховим тежњама да збаце са себе брачни терет? Узрок је стари и доста стварни. По томе узроку стање жене показује се у пре^ашња времена, као стање скоро ропско и врло стијешњено, -— и могло је изазвати реакцију. Па и у наша времена има случајева, гдје је муж деспот, а жена робиња. П те робиње могу најпослије подићи главу. Млађи нараштаји, имајући увијек пред очима сличне примјере породичног живота, могу такође добити одвратнсст према браку. — Жене дакле одбацују брак и ступају по вољи и жељи срца свога у слободне везе са људима. Но када се догоде међу тим супрузима (!) неспоразуми и несугласице (а зар је могуће да их не буде?!), тада се слободна жена узбуни, те или одлази од свога сажитеља или остаје с њиме? Ако оде од њега, то онда шта је тај породични живот, који се може прекинути ушљед најмање ситнице?! Ако ли пак остане, зар то онда није пристанак на улогу подчињености? А и један и други тај случај није нормалан. Па како се могу те неправилности излијечити и уклонити ? Хригаћанске религије, и њезинога у томе посредовања, не признају, те према томе неће јој се за помоћ ни обратити. Може бити обратиће се грађанскоме за-