Источник

источник

ницама штампарским, литографским и фотографским, као и у разним фабрикама и т. д. и т. д. Нрава је дакле сфера (круг) женскога рада у породици, но због наведених узрока, може се и мора се измирити и са неким излазима из те области, као што су горе поменути. Но крајности у томе као што је већ говорено, не могу се желити ни препоручивати, Сасвим добро веле моралисте, да те крајности удаљују жену од једнога бријега, недозвољавајући јој при том да пристане другоме. Она тако постане и изгледа као да није жена, а већ разумије се да човјек и није, него управ то, што је познато под именом хермафродита (жено-муж). Но то је хермафродит вјештачки. Природа се не може угушити — она ће се показати. И добро је још, ако полумуж — полужена послуша на вријеме њезине заповједи. Иначе јој је жалосна судбина: доће јој старост, када ће осјетити да је осамљена и да није ни коме потребна, као год пета чивија за колске точкове. За ,,старе дјекојке 1 ' вели се да су злобне. Но та злоба донекле је чак и природна, и чудо би било да је не буде. — И тако, једне жене војују против брака, а друге за изједначење својих права са правима људи. Но зар оне не војују у првоме случају против своје среће, а у дру1Ч)ме против својих права. Хришћанство признаје да су и човјек и жена по унутрашњем достојанству једнаки, јер и једно и друго носе на себи образ и подобље Божје, и обоје је подједнако Спаситељ искупио. 1 Начело, које их у браку веже, то је љубав, као што је то већ у своје вријеме и речено. Када та љубав у ствари буде постојала, тада ће брак бити превелика срећа за жену, и старјешинство човјека (Јефес. V, 24; 1 Петр. 1Н, 1) неће бити за њу никакви терет, већ права угодност: оно ће се више сводити на улогу разумнијег и искуснијег савјетника, а не каквога тиранина и т. д. Жене, које теже за еманципацијом, те немају појма о суштини хришћанскога брака. Јер иначе, оне се неби бринуле о некаквој „слободној љубави", већ на против бринуле би се о ступању у брак и о потребном уређењу брачнога живота. — Радећи на изједначењу својих права са правима људи, жене у самој ствари бјеже од бољега горему. Гдје оне имају већу снагу, и то баш праву снагу, ако не у хришћанском браку и у хришћанској породици? Та се саага истина не примјећује много, но за то је она у већој мјери главна и битна. Овдје се разумије васпитање дјеце, које је у рукама матера од онога часа, када се дјеца на свијет појаве. Ако жена само хоће, то она може тим путем постићи превелики утицај на друштво, ако не већи него човјек, али свакако не ни мањи. Са каквим се јасним примјерима у даноме случају показују: Макрена, која је васпитала св. Василија Великог, Нона, која је