Источник

Бр. 13

ИСТОЧНИК

Стр. 197

својим окружницама, којима ирепоручиваху своштенству и народу овај часопис, захтијевало је и дубоко знање, и практичну умјешност, а новоме уредништву, осим добре воље и готовости, да послужи светој ствари, фалило је и једно и друго. Ово стање новог уредништва отежано је било и тим, што се та промјена догодила у врло мучннм приликама нашег црквено-народног живота, у приликама, у којима ладан разбор не во^аше главну рпјеч, у којима разбуктане страсти свој врхунац постигоше, у којима ни математичка сигурност не бијаше довољна да докаже, да упозори на штетне пошљедице таквог стања. У таквим приликама ново уредништво преузело је своју задаћу са потпуном свијешћу о својој немоћности, али и са тврдом надом у помоћ Божју, да ће се успјех постићи, јер је цијељ света и узвишена. Свијесно тих мучних прилика наших, а у исто вријеме свијесно и важности св. православне вјере по наш народни живот, уред^иштво је ово у свом чланку „Прва ријеч", у 1. броју часописа од ове године ступило у јавност са својим мнијењем, са својим програмом, који се са једном пјесничком изреком исказати може: „Вјеруј вјеру, вјера ће те спасти." Овакову девизу уредништво је црпљело из вјерских истина и тужне историје српског робовања; и ставило ју је себи као једину и крајњу мету. Отпочевши дакле рад у оваким приликама, уредништво је било увјерења, да се са оним чим оно располаже, не може часопис подићи на ону висину, на којој га жељаху видити нови власници, и са које би исти ка своме задатку успјешно гредити могао, те се због тога и обратило на неколике раденике, поЗнате на црквено-просвјетном пољу нашег народа, на раденике, чији су радови својом озбиљношћу и својом патриотичном тендецношћу привукли на се општу пажњу, са молбом за њихову сарадњу и њихову моралну потпору — и то са тврдим увјерењем да иста неће остати не услишана, јер му је за то јамчио несумњиви и доказани патриотизам њихов. И заиста уредништво се у свом очекивању није преварило. Изме^у оних, који, било својим радовима, бито изјавама симпатија према задатку „Источниковом", указаше се вољни потпомагати овакав рад, заузе једно од највиднијих мјеста, Чеда Мијатовић, посланик краљевине Србије на Лондонскоме двору. Ко је Чеда Мијатовић.? . . . Јесте ли икад по жарком љетном дану подуже пјешачили, јзсте ли при таковој шетњи наишли на какав шумски бистрп поточић, јесте ли у скровитом ладу слушали жубор његов, јесте ли се кријепили