Источник

Стр. 200

ИСТОЧНИК

Бр. 13

На завршетку дозволите ми Преузвишени Господине да Вас увјерим, да ме је на овај корак — Вама се непосредно обратити — навела једино љубао ка сврси овог подузећа, и да све, што до сад рекох, не рекох да ласкам сујети људској, него да дам одушке мојим истинитим осјећајима и мнијељу о личности Ваше Преузвишености. Као свештеник св. православне цркве заклех се живим Богом, да ћу поштено и истинито творити и зборити, па је од мене свако ласкање сувише уда љено. Свако друго-мнијење јако би ме бољело. Поближу адресу Ваше Преузвишености не могох у мом домашају сазнати, пак би се врло, врло радовао, кад бих исту сазнао, јер нијесам увјерен, да ли ће ово писмо, као и већ послати бројеви часописа сигурно свом опредјељењу стићи. Изволте примити, Преузвишени Господине, израз најдубљег поштовања од Теодора Јунгића свештеника и уредника духовног часописа „Источника". На ово писмо стигао је овакав одговор: 1лте Ш11 Ноиае, ТипћпсЈ^е ^еПв Еп^1апс1 На Петров-дан 1898. Поштовани и драги Господине. Узимам по већу хартију јер намеравам да вам пишем по дугачко писмо. Имали би сте право да сте свашта помишљали и о мојој уљудности и о мојој љубави према свему што иде на добро нашега народа, кад вам на онако родољубиво и дирљиво, а за мене лично врло ласкаво, писмо тако дуго ништа не одговорих. Д а сам вам могао одмах одговорити мање бих о вама и вашему послу мислио. Не одговоривши вам одмах имао сам вас скоро једнако на уму и готово сам осећао — и то са грижом у савести и бољом у души — да се ваше мисли овда и онда баве са мном, и да се чудите што вам човек — о коме тако лепо мишљење имадосте — ништа не одговара! У самој ствари мисли, којима сте у свом писму тако леп израз дали, захтевале су да на њих одговорим кад узимао будем душевног спокојства те узмогнем пуно осећати и одговорност, коју ми сви образовани Срби према своме народу имамо, и светињу задатка, који наше свештенство у опште има, а који сте ви још и нарочито као свој задатак узели. А на жалост, од три месеца на овамо ја сам био јако збуњен најпре само болешћу моје жене, а после и болешћу мојом. Због тога, а по савету лекара морадосмо оставити Лондон, па се привремено настанити овде у овој красној вароши, која је према Лондону нешто као Илиџе према Сарајеву. Могу рећи да сам се тек од ово десетак дана вратио у моје нормално здравље, и ево ме сада