Источник

источник

Стр. 199

Овакав дакле човјек пише нашим свештеницима о свештеничким дужностима. Ради бољег иојимања и потпуности, уредништво ово доноси овдје и писмо уредниково, којим се молило за сарадњу Чедину. Писмо то гласи овако: Сарајево, 16. априла 1898. Преузвишени Господине, Ја сам био тако слободан да Вам преустројени лист „Источник", духовни часопис овопредјелне цркве шаљем. Ову слободу прпио сам из мога увјерења, да света православна црква има у Вашој Преузвишености јединог сина лајичког елемента у нашем народу, који не само потпуно појима наше народне односе према св. вјери православној, него који и са својом дивовском умном снагом ради на популарисању св. вјере православне и хришћанског морала у српском народу. Због тога сам дубоко увјерен, да ми мој горњи чин не ћете у гријех уписати. Повјерењем Взег. Високопреосвештенства г. Дабро-босанског Митрополита Николаја ја сам постао уредником овдашњег јединог у овим крајевима духовног часописа, који би поред свог службеног карактера имао да буде, и проповједником љубави и оданости у народу нашем ових крајева према нашпм народним светињама — св. вјери православној. Но при вршењу оваког узвишеног задатка, ја осјећам своју потпуну немоћ, и не могу ка постигнућу ма каквог успјеха ништа друго уложити, него моју сву добру вољу и непоколебиву вјеру, да светој и племенитој ствари моје слабе силе у службу стављам. Но радити на једној ствари без наде на успјех, било би право безумље, а цијељ пак оваког подузећа, тако је узвишена, тако цјелисходна за наш народ, да ја несмијем презати ни од какових умјесних корака, који би к успјеху водити могли, те због тога, немојте Преузвишени Господине узети као дрскост с моје стране, него као потпуну оданост постављеном ми великом задатку, да се на Вас са покорном молбом усуђујем обратиги, да нас и Ви, Преузвишени Господине, са Вашим златним пером, потпомогнете при вршењу овог светог смјера. Обраћајући се на Вас за сарадњу на овом духовном часопису, ја апелујем на Вашу љубав према св. цркви и народу српском, чији сте Ви један од најодличнијих му синова, и не смијем сумњати, да у Вашем патриотском срцу нема љубави и према синовима ових крајева, не смијем сумњати, да би Ви били у стањЈ устегнути производ Вашег великог ума —- право алем-камење наше хришћанско-моралне књижевности — овоме сиромашиом народу. Ваше велико знање, Ваше богато иекуство, Ваш Богом подарени Вам дар припадају српском народу, као што сте Ви то до сада доказали патриотичним дјеловањем Својим. Па је ли онда дрско од нас, ако и ми у овим крајевима же лимо, да будемо учасници тих блага, и то тим више, што су баш ови к.рајеви до прије кратког времена били и неприступачни хришћанској цивилизацији, те због тога и много заостали иза остале наше браће. Сљедујући патриотском куцању Вашег срца., Ви не можете другчије одговорити, него да Вам је једнака љубав и према српском народу у Босни и Херцеговини, као и према Вашој ужој отаџбини, и због тога сам увјерен да ћете са готовошћу одобрити и умјесност ове моје скромне молбе.