Источник

источник

Стр. 215

И баш ову смрт изволео је изабрати Отац небесни за свога јединог и љубљеног Сина!!! Хришћанине, сјећај се овога и кдони се гријеха, за које је Син Божји претрпио распеће, и којима се Он, по увјерењу св. апостола, поново распиње (Јевр. 6, 6). * Паклено дјело, над којим се тако орно трудио сам књаз таме (\Јов. 13, 2. 27; 12, 31), било је у пола готово: Светији од Светнх био је проглашен злочинцем; остало је још да Га узнесу на крст, да би Он могао ггк сек-к привлик ксдческа/А . . . (Јов. 12. 32). У Јевреја, ако је вјероватн Талмуду 1 ), постојао је обичај, по коме осу^енике нијесу одмах по изречењу пресуде лишавали живота. Прије него што ће се пресуда извршити, гласник је неколико пута јавно у народу објављивао осу^ениково име и преступ којим се оптужује, као И казну на коју је осуЈјен, позивајући свакога који може, да иде у суд и заштнти несретника. И код Римљана је постајао закон 2 ) издан Тиверијем, по коме се смртна пресуда не извршиваше прије десет дана. Но за Исуса Христа, будући је Нзему еуђено и по римском и јудејском закону, наре^ења ни једног ни другог не показаше никакву снагу. 3 ) Изгледа да је ово законско наређење в ажило само за обичне преступнике; а за бунџије, непријатеље Мојсеја и кесара, каквим је клевета Исуса представила, не бјеше никакве милости: за ове је пресуда била тим више правоваљана, у колико је она била прије извршена. 4 ) И тако је, Исус Христос, послије пресуде одмах био предан војницима да Га разапну, Први њихов посао био је, да са Исуса скину црвен плашт, којим га је Ирод био подругљиво заодјенуо и да Га обуку у Нзегово сопствено однјело: ово захтијеваше обичај, а можда и сажаљење. Евангелисте не спомињу да ли је овом прилнком скинут био и трнов вијенац са главе Господа, или је он остао до скидања са крста. У осталом древни обичај престављати Исуса Хрисга на крсту са трновнм вијенцем има вид историјског предања. У потврду овога може се рећи, да су војници имали довољно побуда да на главиГоспода оставе трнов вијенац, што је овај, по мнијењу његову био врло згодан, изражавајући оно исто, о чему је говорио натпис. За тим војници, по обичају положише на Исуса Христа крст, и поведоше Га ван града, гдје се извршиваху казне. За такови ход обично се бираху главне улице, а с намјером се продуживаше у колико се више могло; но овом приликом није било ни мало времена на одмет: Ј ) 8апаес1пп. с. 6, § 1. Маипошс!. т 1гас1. с1е 8упес1. еугит^пе руетз с. 13. 2 ) Таск. Аппа1. Б 3, с 51. Бтп. 1и. 57. 8уе1. т уНа ТЉегсар. 75. 3 ) Тврдња Талмуда, да је над Исуссш Христом пресуда извршена тек иослије 40 дана, за које је врнјеме сваки дан објакл.ивано нлроду Његово дјело и позивани заштигници, — јесте пука лаж која нема никаквог историЈоког значаја у толико више, што он сам собом долази у опреку. 4 ) Вупасиб с!е тоП. Сћпв^. 1. 3. с. 5.