Источник
источник
Стр. 277
с р п с к и н а р о д." Признајмо сваки споје гријехе и бићемо на иуту који води до поправљања, а не учинимо ли тако осудио нас је свети апостол Ј о в а н ријечима: А к о р е ч е м о, д а г р и ј е х а н е и м а м о себе варамо и истине не има у нама. Долази питање: „Која би срества и начине имало парохијско свештенство да употреби, па да узбуди у народу засталу ревност и обнови напуштене старе добре обичаје? Поправл.ање грјешника назива се, у светом писму различно; „п р о м ј е н а и о б н о в љ е њ е у м а" (Рим. 12. 2.), „с к и д а њ е с т ар о г а ч о в ј е к а и о б л а ч е њ е у новога" (Ефес. 4. 24.), „у м ир а њ е г р ј е х о в н о г а т и ј е л а" (Рим. 6. 2.—10.) и „н о в и ж и в о т" (II. Кор. 5. 17). На оваком програму треба отпочети наш свештенички, пастирски и учитељски рад. Средства којима се можемо и морамо служити као духовни врачеви многостручна су, а узимају се према нарави саме болести, дјеловању лијека и стању болесника. На самом дјелу не смијемо никада заборавити ријечи светог Григорија Богослова: „К ао гато се ти ј елима не дају једнаки лијекови.... тако вдушелпјече с е различитим н а ч инима н средствима. Једне научи савјетовање а д р у г и с е поправљају п р и м ј е р о м. 3 а н е к е ј е п о т р ебан бич, а за друге узда. За једне је корисна похвала а за друге прекор, но и једно и друго у своје вријем е." Прво је и најмођније срество: ре лигиј озно-нар авствено васиптање народа. А гдје нам ваља са тим васпитањем одпочети? Одговарам: тамо гдје почиње клица добра шји зла. „На млађима свијет остаје", баш за то „куј гвожђе док је вруће" а „исправљај шибу, док је млада." Катихетичка настава школске и ваншколске дјеце, треба да нам је једна изме^у првих и најсветијих дужности у раду и дјеловању нашем. Катихетичка је настава, како смо чули у архијерејској иоуци при рукополагању, главни основни камен хршићаиском усавршавању у страху Господњем. Неко је врло лијепо схватио важност катихизације, кад је рекао: ., Вриједна и санјесна катихизација, то је брижљиво његовање биља, од кога очекујеш обилата и богата плода, то је осиова врлинама будућег Хришћанина. Који свештеник то губи из вида, губи уједно и наду, да ће и остали његов труд уродити успјехом. Ваља се дакле на то поље бацити са свом љубављу доброга оца, који је од свег срца рад напредку и спасењу дјеце своје. Кати-