Источник

Бр. 19

ИСТОЧНИК

Стр. 303

може се рећи да је сандук ношен, него од руке до руке додаван. Широка пољана била је прекривена свијетом, и нико није хтио да пропусти, а да и он — ма то било и само један секунад — не понесе сандук владичин. Ко се никако не могаше до нотења протурити, он би полагањсм својих руку на сандук у неколико бар своје осјећаје задовољавао. Овај призор, који илустрира народне осјећаје према покојнику будио је у нама, мирним посматрачима, узбуђење, које је натјеривало сузе на очи. Човјеку, према коме се овакова поштовања исказују, јесу ово најсвјетлији докази, да је своју човјечанску зацаћу према своме народу најбоље схватио. Дошав до цркве спровод је обишао трипут око ње, и онда су унијели земне остатке покојникове у цркву и на катафалк пред олтчром ставили, те је обдржаван парастос. Послије парастоса опростило се Бзегово Бисокопреосвештенство господин митрополит Николај од блаженоупокојеног митрополита срдачним говором, у ком је напоменуо, да ће му увгтјек остати на уму оне поучне ријечи, које му је покојник свакад, а нарочито у пошљедњим часовима, његовог живота на срце ставио. Честита Блажујцима, да им је у дио пала та ерећа, дм буду чувари гроба тако заслужног архијереја по цркву православну, српски народ и ову државу, и замо лио их, да чувајући ово драгоцјено тијело, као аманет свега српског народа, угледају се на врлине блаженоупокојеног митрополита, и да се њима у овом свијету руководе. Послије овог говора спустшпе сандук у гробницу, кој.а се налази иза десне пјевнице, и уз појарве „к-бчнлА пл.иатк" положише надгробну плочу. И тако земнп остаци великог покојника спустише се у предворје вјечности, у коме ће очекивати онште ускрснуће, а његова свијетла успомена, која је његовим добрим дјелима бесмртност стекла, остаће сачувана у српском народу, локле га буде трајало. Тако се сврши пренос костију блаженоупокојеног митрополита Николаје вића — тако се изврши и у овом правцу његова пошљедња жеља. Још ако додамо и то, да је општина блажујска давала подушје, и да је гостољубиви домаћин парох Јокановић све чинио, да присутни на подушју задовољни буду; даље, да је народ из превелике рмдости због тога што је њему у дио пала срећа, да буде чуваром земнпх остатака овако великог родољуба српеког, веселпо се до касног доба дана— онда смо описали све, што би се на пренос могло односити. На пошљетку ако с благодарношћу напоменемо, да је земаљска влада етавила за овај пренос бесплатан нарочит воз до Блажуја и натраг, даље, да је управа државних жељезнпца, мртвачки вагон нарочито за ову прилику очиетила, прелакирала и црним драперијама украсила, и да је на ономе мјесту у Блажују, гдје је воз имао стати, дужином цијелог воза подигла нарочиту ћупрују преко јарка жељезничког пута, и пијеском изравнила ју са ниво-ом побочног земљишта, ради лакшег излаза и улаза спроводника — увјерени смо, да то чинимо из душе и срца свих оних, којп било физички било духовно присуствоваху овом епроводу. Ова пажња горепоменутих фактора врло се угодно примила цијелог присутног народа. У мало да не заборависмо поменути, да је парастоеу, спуштању у гробницу оодушју и народном весељу у Блажују присуствовао и један одличан странац г. Анатол Лероа-Болије, члан француске академије у Паризу, који је посматрао са великим интересом, све што се око њега збиваше. Захваљујући се при растанку на дочеку рече пароху Јокановићу, да ће му овај дан остати, како ее сам словенски изрази: „ко к^чн^ пд.иАТћ". Ми не знамо какове ће утиске понијети еа собом овај научењек свјетског гласа нз ових крајева „дивљачког" оријента, у своју ли-