Источник

Стр. 314

ИСТОЧНИК

Бр. '20

очекују правду божју и ускоравају његову освету, њима да се моле, надају, Бога призивају, рјачју ■—• живе. У пркос свему, и макар што Римљани владаху над љима, као шихови побједитељи, Јудеји хтједоше живјети: они вјероваху у своје неизмјерно високо опредјељење. Једна миеао у истини садржи у себи све друге у овим годинама, кад за народност почеше трзавице самртне борбе: Царство божје је је близу, Месија, будући краљ ће наскоро доћи. Ова нада, која бијагае кроз толико година удио пророка, и у срцу народа појављиваше се само у временима тешке опасности, као дуга усред буре, сад је постала нашљеђе свију. Никада, не само у ропству у земљи Мисирској, него и у вавилонском ропству, па и под окрутом владавином Антијоха, тог бруталног Селевкида, не бијаше она живља, не има^аше жешћу снагу: то је идеја, која као огањ гори у срцу народном. Био ма из које странке — изузевши Садукеје било из фарисејске или иродијанске; припадао ма којој год школи, или хилелу или шамајн, био свештеннк или учитељ или књижник, евијонит или цариник; — све је то у покрету, сви нестрпљиво очекују, шта ће будућност донијети. Кад нека идеја овлада народом, те га тишти и гони, ријетко бива, да ју у народу свиколици једнако схваћају. Она добија сасма други облик и боју, сасвим је друкчије тумаче према предрасудама, захтјеву и цијељи времена. Идеја о Месији бијаше исте те судбине Она је у, души лукавога Садукејца друго, него је у души ревног и ватреног Фарисејца. Друкчије је схвата списатељ, а друкчије правник, који се сав удубио у тору; друкчије хагадист или човјек из народа, који љут бијаше на безбожност Римљана. п којега сујевјерје зашљепљиваше, а друкчије побожни Јудејац, који у смирености очекује утјеху Израиља; друкчије Јудеј из Палестине, а друкчије из Александрије. Нико није сумњао, да ће доћи царство Божје. Али како? Мишљење бијаше подијељено. Првосвештеници, фарисеји, садукеји, шта впше и припадници Јудине странке из Галилеје уображаваху да је Месија сам Израиљ и да царство Божје није ништа друго до ли испуњавање законч. Свака ова странка има^аше други основ за такво појимањеј једне је водила мудрост, друге високоумље, а треће криво тумачење Светога Писма. Они не видјеше, да се такво царство Месијино у најкећем степену коси са потиштеношћу од стране римског иамјесника у Антиохији и прокуратора у Кесарији. Ово учење јасно је открило наде аристокрације; а исто тако и свију они Хј који једино сами собом забављени, идеје тако спајају, да