Источник

Бр. 4

ИСТОЧНИК

Стр. 59

као и љубав према добру, него им даје својим духом оживотворен глас, који једини може душу преобразити, потпалити мржњу спрам зла и врлини доводити. Светост ЕГретечина озаравала је цијело биће његово и свијетлила је у цијелој појави његовој. Осјећало се, да је био Богом поскећен. Тврдом строготћу свога живота појавио се као натчовјечанска личност. Пут срцима био му је отворен. Ни један пророк није тако побједоносно ступио као он. Пророк био је уједно дух, који све поправља, све обнавља. И у том, што је оживљавао наде народне, повукао је народ за собом и учио га је науци о спасењу. Ова наука, која садржи у себи припрему за Месијино царство састоји се из два елемента: из једне добродјетељи — покајања; и једног обреда — крштења, а обоје их прати исповиједање гријехова. Јован стоји далеко од фарисејских предрасуда, као и од бунтовничких говора Јуде Галилејца и жестоких ревнитеља или Зилота. Немојте се заносити таштим сновима, говораше свима, који се око њега тискаху; не ћете се ви удостојити царства Божјег спољашњим испуњавањем закона ни обредима вашима; нити ћете силом оружја збацити са себи поганички јарам и ускорити долазак Спаса Он ће доћи у одре^ен час, и тај час већ је куцнуо. Никоја спла не може Бога спријечити. Човјек мора чекати на Бога; и кад Бог дође тада га мора примити. А да се дјело Божје испуни, мора се човјек за њ припремитп, одрећи се предрасуда, порока страсти и гријеха. То назива Јован покајањем, исповиједањем гријехова и обећањем: започети нов живот> невин, пун врлина. Без покајања немогућно Је напредовати у добру и преобразити се душом. То је општи закон у опсегу моралнога напретка. Овај закон ваљало је објавити у исти онај час, у који је Христос хтио преобразити људе и упутити на највеће добро и врлину. Част је Претечева, што је баш он формулисао поменутн закон, и то несравњеном и силном снагом, а у моменту, каквога у повјесннцн равна нема. Науци својој о покајању додао је Јован и један обред, који је у истини био знамење и јавно исиовиједање вјере. На истоку не свршава се нпшта религијозпо без снмволичних радња, које дјелују па уображење. ГПто је Јован завео крштење, тим је доказао, да је у складу са способностима и навикама свога народа. Тнме је својоЈ радњи дао још већу моћ. Но међутим Претечом заведени обред сачувао је своју изворност. Није се смио промијеннти са свагдашњпм прањем Јесеја или са