Источник

Стр. 93

Ни блажене Госпе поздравио, Нит' је иш'о у преб'јелу цркву; Већ отиш'о у лов у планину, Не би л' каква лова уловио, Или срну ил' б'јелу кошуту, Ил' јелена поносито зв'јере, Ил' душмана зеленога вука, Ил' лисиду хпто кокоши краде, 11.1' медједа, што волове бије, Или куну, што у дупљу спава, Или зеца дугијех ушеса, Ил'што дру го,што на пушку дође. Кад је био вису на планини, Ал' на вису огањ ватра гори, Негато Марка из те ватре виче: „0 јуначе Краљевићу Марко, Избави ме из ватре огњене!" Нуто Марка срца јуначкога, Од бедрице сабљу отпасао, И тури ју у ватру огњену, А из ватре змија излазила Уза еабљу Краљевића Марка. Не ће змија у зелену траву, Већ се мота Марку око паса, Па како је Марка претегнула, Готово му срце извадила. Цикну Марко иза свега гласа, Ал се змија одмотати не ће. Кад се Марко видје у невољи, Он појаши претила шарина, Па га гони гором брез обзира, А куца га чизмом и мамуаом, И гони га двору бијеломе. Бјежи шарац, како трчат' може. Кад је био у двору б'јеломе, Зове Марко своју стару мајку: О, бора ти, моја стара мајко, Одмотај ми змију шаровиту,

Како ми је змија прекрутила, Готово ми срце извадила !" Али етара Марку одговара: „Па пгго ћу ти, мој рођени сине, Радо би ти твоја помоћ' мајка, Ал' не могу змије одмотати!" Марко зове своју секу Јелку : „Оди, Јелко, одмотај ми змију. Како ме је змија иретегнула, Готово ми срце истегнула." А говори главита дјевојка: „Па што ћу ти, мој брате рођени, Радо би те, брате, потпомогла, Ал' не могу змије одмотати." Марко зове своју вјерну љубу : „Анђелијо, ако Бога знадеш, Одмотај ми змију шаровиту, Како ми је змија кидисала, Готово ми срце изчупала!" Паде љуба на гола кољена, Руке склапа, к ведру небу диже, Вруће моли Бога по закону, Одмота се змија шаровита, И одлази у зелену траву, Из травице Марку проговара: „Ја нијесам змија шаровита, Већ ја јесам недјељица млпда; Тп си јутпос рано уранио,

Нит' с'

умио,

Бог

[ Т

Ни блажену Госпу поздравио, Нити свету цркву походио, Већ с' отиш'о у лов у планину, Не би л' каква лова уловио! Знаш, грјешниче, Краљевићу Марко, Да ти не би твоје вјерне љубе, Ја би тебе даиас прекинула, Не би више кршио недјеље, Одајући лудо брез молитве."

У овој се пјесми Крал>евић Марко заметнуо у лов у планину шарком пушком; па би по пјесми рокао, да је скоро постала, јер је збора о пушци, а Краљевић је Марко у пећину побјегао, кад је угледао пушку у десници некаква дјетета, па жалосио усклиггнуо: „И ово ме лудо дијете може убити!" Свакако, пјесма је од најстаријих, бива на размеђу Хришћанства и поганства, те је овдје персонификација млада недјељица, јер је таке Хришћанство не познаје У пјесми