Источник

Бр. 6

тврђено. Зауставпмо ли се, да о томе расудимо, природио је, да се запитамо: гдје и од кога је та многобројна маса народа добила своје знање или усвојпла она плодоносна начела, која су у жипоту њихоку онако чудноват преображај производила, и која су они великом радошћу прихваћали, отурујући од себе зианост и науку незпабошких академија и лицеја? Обичан посматрач нпчега особитога примјетио не би. Везбројан свијет римски кретао се, као и до тада. Ћесар је сједио на пријестолу своме. Свјетина се заносила крвавпм престаиама амфитеатра. Тржишта су одјекивала од вике и ларме, као и у вријеме Цицерона и Хортензије. Па ипак не гледећи на ту спољашњу складност и асонанцију, стварала се у самом духу тежњи и правца тадањега времена грдна промјена. Па гдје бјеху ти учитељи и завот,и народни, гдје се васпиташе ови поборници Јеванђеља? Писци, који су се занимали питањем о старим хришћанским школама, ћутом прелазе преко прве половиие првога внјека, изговарајући се тиме, што о томе није сачувано никаквијех историјских докумената. Не осуђујући их, нхто они ово питање с формалне стране његове расуђују, ми ипак држимо, да они у томе немају потпуно право. Та и сама логика нам допушта, да на основу познатих факата закључујемо суигггшу неизвјесних и непознатих узрока, те придајући тај принцип ономе факту, о коме ми говоримо, т. ј. брзом и наглом распросгирању хришћанскога учења, ми долазимо до заиста интересних и сигурних закључака. Прије свега без сваке је сумње, да је то васпитање, које су добили стари Хришћани, носило на себи чисто домаћи карактер. „Сваки дом", вели св. Јован Златоуст, „био је црква." По пустим катагсомбама ? у забитним приватним кућицама у граду и ван градова, на добру каквог богатог патрона, који се скоро у вјеру обратио, скупљали су се обично Хришћани и тамо заједно читали и молили се, настављајући дјецу своју у науци Христовој и свештеном знању. Повод п узрок толикој смотр^ности бјеху поглавито гоњења, која су они морали да трпе подједнако, како у Јерусалиму и Антиохији, исто тако и у Риму. Већ бјеше пријеступ и само се Хришћанином назвати, и они) који су отворено признавали, да Хришћанству припадају, стављали су живот свој на коцку. Чак ни у њедрима земље не бјеху они сасвим сигурни, и нама је доста примјера познато, како је неке Хришћане јудејска злоба и пакост и римско немилосрђе чак и тамо натнло. Отуда то непрекидно чување и скривање, отуда и оно писање и говорење у символима. Те ушљед тога не треба ни да се чудимо томе, што су њихови васпитни методи, ако се смијемо тако изразити, нама тако мало познати, као и друге црте њихова скривеног живота. А