Источник

Бр. 7

источник

Стр. 101

онај ревностан и свијетао живот њихов. 1 ) Па ипак не можемо претпоставити, да је настава првих обраћеника у вјеру, била сасма суха, слаба и површна. У монументалном дјелу Де-Росија о катакомбама видјети се може, у чему се то учење хришћанско састојало. Оно је обухваћало све битне тачке догматичког богословља, — учење о Богу Творцу, св. Тројици, анђелима, историју човјека и његова пада, главне дога^аје и личности из Старог Завјета, долазак Христа, тајне и главне догађаје из Његова живота, четири ЈеванЈ^еља, историју пресвете Вогородице, учење о цркви, седам тајана и апостолски символ вјере. Све то, па и оно, што се односило на хришћанске врлине, подвиге древних мученика и литургијске обреде тога времена, — све се то брижљиво и особнтом пажњом дјеци предавало, те да би се снажније и јаче у душу н срце њихово урезало, цртало се све то тајанственим линијама по зидовима и днптихама ових подземних станова, Заиста, живот старих Хришћана не бјеше увијек иодједнак. Буре нијесу сваки дан бјесниле, гоњења не бјеху стална, сваки град не бјеше као Рим, Јерусалим и Антиохија, н, колико је нама познато, стање Хришћана у неким крајевима н мјестима доста добро бјеше, чему нам је доказ слободно кретање и живот њихов, као и слободно шнрење учења њихова. Но ако ми у васпитну животу њихову не видимо и не налазимо трагова шкбла у правом смислу те ријечи, ипак можемо да разликујемо у почетку двије особине, које су знатну улогу играле у историјском развијању хршпћанског васпитања за позније вијекове. Ми разумијемо ту опште, заједничко живљење, помоћу кога су апостолп и њихови непосредни пријамиици еинскопи скупљали око себе ученнке, а често и чланове њихових домова, поглавито оне младе људе, које су они изабрали, као најзгодније и најприкладније за свештенослужење. У правилнпку заједничкога живљења не треба гледати иочетак оног приицнпа, из кога се развило монаштво, псто тако у обичају скупљања ученика не треба гледати предзнак оној системи, која је, преживикшп разнолике форме, најиослије довела до епархијалних пли катедралних школа средњевјековних и до семинара најновијих времена. 2 ) Све, што

*) О овоме су се већ у чотвртом вијеку иреиирали оди цркве међу собом. Но тврдње тога времена, које иду у прилог тобожњем изучавању незнабошких аутора, немају за прве године хришћанске ере никакве сталне и сигурне основе.

2 ) Заједничко живљење у првих Хришћана не бјеше само резултаг нотребе и ради узајамног тјешења и одржања због силних гоњења, која су у то вријеме они трнјели, но уведено бјеше ради нодражавања самом Опаситељу, који је скушвао у тијесну заједницу апосголе Своје, а зг тим и све, ученике Своје, којима Он бјеше и Отац, и вођа и учитељ. У пустињи, на мору, на гори ; у храму по иутевима скупл,ао се око Њега „гомилама" свијет и идеја заједничкога живљења тако се силно и нагло ширила, да су и сами пустињаци, за дуго до појаве монаштва, осјећали неонходносг њену и у извјесним тренуцима скупљали се на заједничку молитву, читања и благочестиве разговоре. Видимо ; да се заједничко живљење установљује и меЗ^у свешгенством, те с тога блажени Августин и може с пуним иравом да одговара на наиадаје Донатиста, да ,,и ако је назив манастира нов, али начин живота, кога се ми држимо, савремен је самом Хришћанству". Слично су томе и аиостоли купили