Источник

Бр. 7

ИСТОЧНИК

Стр. 103

ГГлатона, теорије Аристотелове, мистички рациоиализам Филонов, новоплатонске будалаттине Амонија Сака и Плотина, налазиле су у средини њеној погодно земљиште и атмосферу за развиће своје. Једино само хришћанство у том умном покрету није још имало учешћа и мјеста, но п оно се утврдило тамо доласком св. Јевангелиста Марка. Како смо већ напоменули, обучавање и настава, ушљед угрожавајућих опасности, вршила се у хришћана потајно, и то не само у Риму, но и у провинцијама и свугдје, камо је само, благодарећи ревности и прегалачку духу првих обраћеника, име хришћанско допрло. Па и св. Јевангелист Марко —■ како изгледа — држао се тога мудрог правца. Шесте године након доласка шегова у Александрију т. ј, год66., а тридесете од како се апостоли по свијету расуше и разиђоше^ наступило је прво опће гошење, те, без сваке сумње, да је то опомекуло и хришћане, који живише у Алекеандрији, томе космополитском центру, да и сувише смотренн и обазриви буду, због чега су они и вјеру своју у потаји исповиједали, док та бура прешла није. И ако немамо историјских података и свједочанстава, ипак се може без икакве сумње закључити, да су се те катихетичке школе нагло стале множити од тога времена, и по свему истоку ширити, поглавито, када се у Александрији катедра епископска засновала. У вријеме бл. Јеронима, а крајем четвртог вијека, год. 375., владало је предање, да је св. Марко сабрао око себе лијеп број одличних учењака, како на пољу духовне тако и на пољу свјетске знаности. Он их је још својим знањем и науком усавршио и послао их, да шире и утвр^ују ону науку, коју од њега добнше и да организују сличне школе и по другим мјестима. Немамо разлога и повода, да ово предање одбацимо. Многобројне школе, које на стољеће касније — а за мирно доба — једно за другом поникоше и но главним градовима Египта, Сирије н Арапске, бјеху све по александријском обрасцу устројене и многи одлични обраћеници из незиабоштва необичио су нх узносили и указивали не само на то, да су те школе постојале, по и на то, како је предавање у њима темељно, шго је плод многогодишњих труда и систематског развића. Оне су дале сиремних учењака, који су у стању били да ступе у борбу са незнабошцима и отворено да ударају на сујевјерје и филозофију њихову. Што се тиче самог метода иредавања, којим су се служили св. Марко и пријамници његови до св. Пантена, т. ј. за првих сто година, немамо о томе историјских дата. Истраживачи овога, не с малом вјероватношћу, казују, да метод, ако и нпје био увијек савршен п вазда једнак, ипак је доста личио на онај метод, којим се служили хришћанскп учитељи у Јерусалиму, а о коме имамо довољно свједочанстава, која нам казују: „да