Источник

Стр. 184

источник

Бр. 12

ради госггодарења. Насиље и лукавство, убијство и даж, пријетња и улагивање јест његов закон и његова ирактичка иаука. Све иеобузданости у страстима долазе од тјелесности, све блудње духа извиру из охолости. Али обоје, и тјелесност и охолост, скопчане су егоизмом или неумјесним самољубљем, које натјерује људе, да сваки сам себе замишља, е је он вајважнији од свију и свега. То је најдубљи извор свију зала, који упропашћују људе, који сметају њиховом развијању и који непрестају нарушавати мир њихов. Заједница бића, која тако живе, јест царство злих, име, којим је Исус овај свијет назвао, т. ј. свијет, који Га не познаје, и од кога свијета није Он, свијет, који ТБега и РБегове мрзи, и који ће за ГБега и Његове бити она сила, из које поникоше тако многа гоњења, и о коме он рече: „Не бојте га се, ја сам га, свијет, савладао." Такова покварена околина заиста не трпи у својој средини нраведна и света човјека, који ју својим самим присуством већ осуђује, што их још више озлојеђује. Кога Бог шаље да изврши Божје дјело, тај изазива против себе сву снагу овога царства, у коме егоизам господари, из кога се подижу искушења, која своје страшне иападе управљају на Савршене и Јаке, и која се противе најодређенијим закључцима воље. Али ипак се не би могла појмити опширност и дубљина људских искушења, са њеним тајнама, пуних болова, које повјест Исусова тек допушта назријевати, ако би се заборавило на духовни свијет, који стоји изнад човјека и ггоји се ипак умијешао у његов земаљски живот. Ништа не постоји на свијету осамљено и себи самом ирепуштено. Као што се планета са евојим центром, са својим кретањем и са мијенама, које је проузроковала, држи на своду небесном, који ју обвија; тако додирује човјек са својим мислима, својом слободом, својим страстима и својим нагонима — са својим цијелим бићем, духове, који се по чину уздижу између њега и Бога. Хиљаду надахнућа долазе од њих. Наука Старог Завјета тражила је увијек ночетак зла у невидљивим редовима духова. Оно скроз духовно биће, у ком је опачина нашла најосорнијег израза, посијало је у човјеку, који бијаше прав и чист створен, охолост и тјелесност, егоизам и смрт. Јеванђеља називају ово биће ђаволом. Исус је то зло назвао сотоном, непријатељем, кнезовима овог свијета и демоном или човјекоубицом од постанка. Сваки човјек осјећа и свјестан је више или мање убитачних напада овог бнћа; тајно подстрекавање демоново покреће наше неуре^ене нагоне и страсти ; утјече на свијет, који је већ и наклоњен злу тим јаче, што му је утјецај сакривен; ради невидљиво на оснивању свога царсгва, противног царству Божјем.