Источник

Стр. 226

ИСТОЧНИК

Бр. 15

како су готови, да Му послуже; помоћу њиховом изврши Он дјела своје доброте и своје силе, излијечи болесне, изгони ^аволе, обрати грјешиике, нарани гомиле народа. Али и ако је Он то могао, ипак Он иије молио свог оца, да му он у помоћ пошље ове вјерне легије. Он је живио а на Се потиуио заборављао, и није ни најмање умањавао терет јадне људске природе, коју је на се примио. 8а њега као год и за нас, живот је састављен из жалости и радости, из тешких искушења и славља, које нас уздиже. Радост је у истом кра г пга — кратко примирје у непрестаној борби — али је довољна. да се окријепимо. Радост произлази из искуства и с њим расте; она је благи мелем, уље, које ублажава болове; она лијечи душевне ране и служи борцу за окрјепу, да своју снагу спреми за веће борбе. Они, који су искусили какову утјеху, — веселост и свети мир меће Бог у душу оних, који су иострадали за њега, — појмиће дубоки смисао свршетка Исусових искушења. Дио овдје сада исприповиједани истинити догађај Исусовог искушења — тако тајанственог и у цјелини и у појединостима,остао је непоменут од свих присталица модерне критике због тога, што они сматрају као основно начело њихове критике, да не постоји ништа натприродно. Појава Јјавола, као оличено биће; чаролијска моћ, коју он има^ чуда, да је Исус однесен на врх темчла и на врх неког бријега; појава анђела, који су Га оиколили и дворе Га, пошто је ђаво био побјеЈјен — ово све било је премного за филозофа, који не вјерује у Бога, и за науку, која не иде даље од материје. Ме^у тим правила тумачења Писма не допуштају, да се друк. чије тумачи извјештај о искушењу Исусовом, него како је овдје изложено, т. ј. из чисте обијести кварити текст, ако се објективна стварност призора, који су поменути у овом извјештају, поричу, и у свима не види ништа друго, него дирљиву иредставу утвара у унутрашњости Исусовој, у ком је фантазија била позорница. Невјероватност је заиста дјетиња, ако се узме, као што то хоће стари њемачки рационализам, да је ђаво био само лукави слуга синедриона, лукави и силнп неки Фарисеј, који је имао заповјест, да Спаситеља наговори, да напусти^ своје посланство, и који је због тога играо улогу сотонину. Неки су опет гледали у цијелом извјештају само један примјер, који је био одре^ен, да учи људе вјештини, како ће савла^ивати искушења. Исус би ово приповиједао ученицима као примјер, а ови пак р^аво разумјевши направише од тога праву историју. Господ није Себе никад узимао за предмет каквог сравњења; али ако он није умијешао своју личност у ово, што је приповједио својим ученицима, онда