Источник

Стр. 246

ИСТОЧНИК

Бр. 16

сења Сиасова; види неко Богоподобно дијете, гдје еједи на светом камену, поред њега стајагае Евлогије. На то рече дијете: „Ако се сам ти предаш као јамац за Евлогија, учинићу га богатим". „Из руку мојих тражи душу његову" одврати старац — и видје, да двојица сипају злато у крило Евлогијево. Старац се трже иза сна и захваљиваше Богу, што му је молитва услишена. Међутим је Евлогије живио као и прије. Али једнога јутра кад изађе на посао свој, удари мотиком по камену и осјети, да је ои шупаљ; удари и други пут, и спазн рупу; удари и по трећи пут, п ив камена се просу злато .. . Евлогије се стресе, и не зиађаше, шта. да ради с благом ! .. Тога дана не до^е Евлогију ни један сиромах, а ни сам Евлогије није ништа окусио хране. Сјутра дан купп он коње и, као да тобож превози камење, превезе кући злато, и ужинаше сам. Евлогије дуго размишљаше. Најпослије најми ла|ју и оде у Цариград; тамо обдари све велеможе те постаде и сам велеможом; купи огромну дивну кућу и стаде живјети раскошно гостећи само оае, који су били цару уз кољено. Отац Данило није ништа о томе знао; ну послије двије годипе види он опет у сну прекрасно дијете и помисли: гдје ли је Евлогнје? — И на једанпут види: некакав нагрђен човјек гони Евлогија од дјетета тога... Старац се пробуди иза сна и рече сам у себи: „Јао! Ја погубих душу своју!" Одмах узе своју горњу хаљину, и пође у оно мјесто, гдје је Евлогије прије живио: дуго је чекао да дође храиитељ сиротиње, да га позове у дом свој, ади узалуд! Најпослије спази једну старицу. па јој рече: Молим те, донеси ми парче хљеба, данас нијесам ништа окусио." — Она му испуни молбу и уиути се с њим у побожан разговор. За тим је запита: „Има ли овдје кога год, који прима странце?" — „Нема", одврати старица с тешким уздахом, био је код нас каменоломац, који је особито волио гостопримство, но Бог, гледајући на дјела његова, дао му је Своју благост, и сад живи у Царнграду као велможа"... Чувши ово, рече старац сам себп: ,,Ја сам починио убијство!" и по^е у град. Тамо дознаде, гдје живн Евлогије, сједе на праг куће његове и чекаше, кад ће он изаћи... Најпослије ето ти Евлогија, гдје гордо ступа у пратњи многих робова. — ..Смилуј ми се викну старац, желим да ти нешто кажем"... Но Евлогије и не погледа старца, а робови га одгурнуше ногом. Несретни јамац иза^е пријеким путем у другу улицу пред Евлогија, срете га опет и викну му, али добив неколико удараца мораде се удаљити. — Тако је старац пресједио четири недјеље на прагу дома Евлогијева, гоњеи невременом и снијежном мећавом и не имадијаше прилике да говори