Источник

Бр. 20

ИСТОЧКИК

Стр. 313

лио за непријатеље своје: „Оче, опрости им (Лук. 23. 31.) Погледај се у то огледало стрпљења, и промисли, и тада ћеш без сумње опростити сваку увреду своме ближњему. Но ти говориш: „ Ја саи му чинио добро, а он ми враћа зло за добро. Истина, тешко је зло платити добрим; но ко нам чини добра више него Бог? Па ипак без обзира на то, ми бездушно гријешимо пред Нзим. Сјећајући се тога закри лице твоје, и рецн од снег срца: огријеших Господе смилуј ми се! Ја опраштам ближњему моме, опрости и ти мени, недостојному слузи твому, који је тако много пред тобом, својим Опасите.љем, сагријешио! — Но ти говориш: „Ја сам већ много претрпио од њега"... А сјети се, колико си ти од младости своје гријешио пред Богом, и Господ те трпи? А што би било с тобом, кад би Господ поступио с тобом по правди Својој? Давно би душа твоја сишла у ад. С тога, јер је Бог дуго трпио тебе и смиловао ти се, поступај и ти тако с ближњим својим. Ти велиш: „Знам, да бог поступа с нама милостиво; али гата ћу, ја сам слаб човјек, па не могу друкчије радити". Не да не моженх? већ не ћеш; по водн ићи не можеш, а опростити —■ каква је ту тешкоћа? Па што онда? То већ није немоћ, већ просто злоба. Сјети се, што је заповјеђено Хришћанима: „ Угледајтв се на Вога, као љцбезна дјеца (Ефес. 5. 1.). Ти велиш: „Ако му ја опростим он ће још веће зло радити". То се још не зна. Али, и ако буде радио зло, остави га, нека ради што хоће, а ти ради своје, што ти је заповјеђено и што ти је нужио ради твога спасења. Он, ако се не поправи добиће по својим дјелима: Ко чиии неиравду, нека чиии јоги немравду. (Апок. 22. 11.) Или ћеш можда рећи: „Ако ја будем све опраштао, људи ће ме исмијати". Ти ради оно, чему те учи Јеванђеље, а не оно, што и како говоре људи. Нека се смијешни смију, али ће касније горко плакати, међу тим биће касно. Нзихова ће их савјест изобличити. Љубезни Хришћанине, ријеч је о важном дјелу, у којем је или вјечно твоје спасење или вјечна погибао. Ми говоримо о опраштању гријеха, због којих уздишемо к Богу свакп дан; но наши су уздаси и сузе безкорисне, кад ми сами не остављамо нашпма ближњима њихових увреда. И ето у томе лежи лукавство и неправда срца човјечјега: човјек хоће да му Бог опрости гријехе, а сам не ће да опрашта. Но да ли је запокјеђено то хришћанима? Сам је Господ казао: Љубшие неирцјатаеље своје, благосиљајте оне која вас куну, чините добро онима који вас мрзе, молите се Богу за оие који вас гоне (Мат. 5. 44.) Ево цртИ, по којима се познаје ирава хришћанска душа.