Источник

Стр. 12

ИСТОЧНИК

Бр. 1 и 2

самога Господа Исуса? Што, ако си ти, пљунувши на свештеника Божјега, пљунуо — страшно је и казати — на самога Господа, који је почивао на прсима сдужитеља свога? Та ти си онда смртно сагријешио, сагријешио си теже од оних, који су пљували на Господа у двору Пилатову и ћушкали Га: они нијесу вјеровали у ЕБега, а гле, ти се сматраш син цркве Његове, ти си искупљен смрћу Његовом, ти се причешћујеш пречистим тијелом и крви Шеговом, и носиш у себи залог вјечног живота у царству Његову. Не мислим, да ће Бог то пропустити, да ће превидити ту поругу, коју ти бацаш на његове служитеље. Сјети се горке судбине оне неразумне дјеце која изсмијаваху сиједу главу, пророка Божјега Јелисију, и које зато растргоше два медвједа .... Али то су бида дјеца. а ти нијеси дијете: тебе је Господ Бог разумом обдарио, за то ће и тражити од тебе далеко строжије. И тражиће — о, како ће строго и заиста достојно и праведно тражити! Навешћу прим^ер, што га је приповједио један војник из својих успомена. Бјеше то за вријеме Кавкаског рата. Један одјел ступао је из једног кавкаског села према гори, напријед иђаше капетан, који је заповиједао тим одјелом. Тек што се одјел показао под заставом, спази капетан на оближњем брежуљку духовно лице, — бјеше то градски прота, који се враћаше од некуда у град. Сујевјерни капетан сматраше то за хрђав знак, и мјесто да приђе и заиште благослова и молитве за оне, који иду у бој, наложи војницима, да пљују и бацају пијесак на ону страну, гдје је прота стајао. Служитељ Божји нађе се увријеђен због тога, те не могавши се уздржати, зовну једнога иодчасника, који иђаше одостраг за одјелом, и рече му: „Кажи капетану, да ће прва кугла бити његова! . . . Жестока је била ова ријеч у устима служитеља Христова, није требао говорити таке ријечи; но Бог је попустио, да он изговори таке ријечи, да осрамоти само сујевјерје. Грозне ријечи служитеља Божја испунише се: како дођоше на мјесто, одјел мораде заузети један брежуљак, кога је посјео био непријатељ; капетан пође са својим јунацима напријед на јуриш, и — прва кугла непријатељска згоди капетана .... Само особитој милости Божјој има захвалити, да кугла није повриједила утробе његове, он остаде у животу. Сад се он сјети пророштва протина и горко заилака . . . . А ево и другога примјера. Бјеше то у Москви. Свештеник један иђаше дјеци неког богатог трговца, да их учи закону Божјему и на степеницама срете самога тргозца. Он се одмах врати натраг у собу. — Што је с вама? запита га свештеник. Зашто сте се вратили? Трговац признаде, да се није усудио ићи у град, јер се је сњим срио. Тада му рече свештеник: „Увјеравам вас нменом Божјим, да ће Бог благословити ваше дјело успјехом: идите