Источник

Стр 40

ИСТОЧНИК

Бр. 3

посједује свестрано знање и образовање човјечије, то нема сумње, да из таковијех завода неће изаћи изврсни и способни свештенички кандидати 1 ). (Наставиће ее.)

Религијозно-морални листићи. Намијењено правоелавној српској мдадежи и сваком Хришћаиииу. *> Превео и попунио : Јоваи Иетровић, свештеник-катихета и професор у Загребу. Црквена је молитва виша од домаће. Ако ко за дуже времена мора остати од своје цркве, него борави у граду, а не %е да до^е у три нвдјељна дана кроз три седмице у цркву, — а пема никаквог неодложног иосла и нужде, — ако је клирик, нека се свргне, а ако је свјетовњак, нека буде уклоњен од оиЛења. Ево строге заиовиједи свете наше матере цркве православне; није то глас једног ма ког учитеља цркве, то је глас васељенскога сабора, (80 правило VI. васељ. сабора), и по томе моћна ријеч саме цркве Божје. Па ако она, наша мати, сматра потребним, ради нашега спасења, тако строго правило, то значи, да је црквена молитва куд и камо виша од домаће молитве. И то је заиста тако. Св. Јован Златоусти говори, да једно „Госиоди иомилуј изречено у цркви у друштву свију вјерних, вриједи стотину земних поклона твоје домаће молитве. Зашто то? Зато, што је сам Христос рекао: Гдје су два или три сабрапи у име моје, ондје сам ја међу њима (Мат. 18, 20). — „Веле неки, ми се можемо молити ц код куће." — „Обмагнујеш сама себе, човјече, — говори на то златоусти отац. Истина је, да се можеш молити и код куће, али се не можеш молити онако као у цркви, гдје је и пастир и стадо заједно, и гдје се узноси Вогу једнодушни глас. Нећеш тако брзо бити услишан, кад се молиш сам за се, као кад би се молио с браћом заједно; јер у цркви је — једнодушност, слога, л>убав, молитва пастира и пастве. Зато и служе свештеници у цркви, да би молитве народа, као слабе, сјединивши се са свештеничким молитвама, заједнички дошле до неба . . • Така молитва има много већу снагу, слободнија је, него молитва до14 ). Православно еветтенство данас се ваепитава: 1. У Русијга у ви:не> богоедовекијех семинарија, затим у четири велике академије, које се налазе у Петрограду, Москви, Кијеву и Казану. 2. У Аустро-Угарекој на теолошком Факултету у Черновици, на богословскијем училиштима у Карловцима, Задру, на богословскијем семинаријама у Араду и Сибињу, а код нас у Рел>еву. 3. У крал>евини Румунији на теолошкијем Факултетима у Букурешту и Јашу. 4. У крал>евини Србији на богословеком училишту у Београду 5. У кнежевини Црној-Гори у учитед»ско-богословекој школи на Цетињу. 6. У крал>евини Грчкој на теолошком Факултету у Агини 7. У царевини Турској на богословској школи у Халци и семинарији у Призрену Напош:л>етку у духовнијем заводима, који се без еумње налазе уз катедре александријеког, антиохијсквг и јерусалимског патријарха. (О овијем школама види „Цркв. право" Др. Милаша, §. 58. стр. 237).