Источник

Бр. 8

ИСТОЧНИК

Стр 125

својом снагом одвратити их; јер се јако заглибигие у ништавило и гледају у њу нетревимице, и моја властита снага не достаје за то, да им одоли, једини је Бог моћан да учини то. Ти дакле, Господе, одврати очи моје да не гледају ниттавила! А ако је тешко одвратити и очи од ништавог овог евијета, то је још теже одвратити од н>ега срце. Тако је прекрасан и мио овај ништави свијет! — А има ли душа наша каквугод красоту ? — А што је то душа? —- Душа је суштаство разумно, невидљиво, бестјелесно, бесмртно, Вогу најсличније, која има образ створитеља свога. Разгледајмо пажљиво овдје једну ријеч: Богу најсличније. Има ли што прекрасније од самога Творца васељене? Заиста — нема, јер је он извор сваке красоте. А што је од свију створова — небесних и земних —- најсличније Вогу? Ништа, осим двају сгворова, анђела и душе човјечије; само у овим суштаствима внди се образ пресв. Тројице. Но људска је природа узвишена још и над анђелима вапдоћењем Сина Божјега; јер, по ријечи апостолсгсој, ие ирима од анђела јединац Син Божји, него се ирима од сјемена Аврамова (Јевр. ч. 16), прима, искупљујући душу човјечију крвљу Својом, и обнављајући у љој стару слику Своју, и украшујући је још боље и дивније. Овдје, скупивгаи све што је најљепше у овом свијету, положи напротив красоти душе човјечије, и реци сад, што је дивније — свијет, или душа човјечија? Ако је душа човјечија, ис.купљена крвљу Сина Божјега, и невјеста с њим на вијеки сдружена, дивиија од небеске красоте, сјаја звјезданога а и свјетлости сунчане и слична красоти Спаситељевој^ то, шта је према њој сва красота овога свијета? Није ли то, што п тама према сунцу ? Јер овај тужни свијет више је сличан не Вогу, већ зар господару своме, коме служи, кнезу овога вијека, ђаволу, који је сав црн и нигда не може побијелити. — Погледајмо сад, што је драгоцјеније: — душа или свијет овај? — 1Пто ви мислите ? јели мио свијет овај ? Људи често цијене свјетска богаства више него душу своју: за злато и за сребро и за друге ствари полажу душу своју узносећи ју, као новац, на пазар. Ено иде најмљени војник, у рат само ради користи, — он носи душу своју: Вог зна, ;;а ли ће се оп с њом вратити! Ено иде трговац са својом робом у широкн свијет, да стече што, — носи душу своју: Бог зна, да ли ће ју донијети натраг! Ено иде разбојник на засједу, да кога сма^не и што уграби, — носи душу своју: Бог зна, не ће ли сам убијен бити! Или, ено иде тат у крађу, ■— носи душу своју: ко зна, мождаће га ухватити н објесити. Једном ријечи, човјек непрестано полаже душу своју за земаљска блага. Хоћете ли,\ ја ћу вам показати правога љубитеља свију свјетских блага? То бјеше угодник Божји, св. Андрија, Христа ради јуродиви. Он је видио једном