Источник

Бр. 9

ИОТОЧНИК

Стр. 139

опасности, да се изгуби 1 ). Кад причешћује оне, који болују од заразних бодести н. пр. дифтерије, тифуса, сифилиса и др., по причешћивању треба свештеник да отаре најприје св. лажицу са чистим платном, а по тому уста болеснога. Платно ће сажећи и пепео метнути под престо. Ако би било више такијех болесника, за сваког би требало посебно платно имати 2 ). — Престарјели свештеници, или раслабљени, који не могу ићи у цркву и приступити св. причешћу, а пате од јаког дрхтања руку, могу се причестити и из руку другога свештеника посреством лажице као и мирјани 3 ). (Свршиће се.)

У недјељу о Закхеју — 32. по Духовима. ЕГриредио и говорио: Григорије А. Николић, парох. [Ириг]. Како треба да се односимо према онима, који су у заблуди и гријеху. Сваки Хришћанин у свом животу и раду, дужан је да се угледа на свога Спаситеља и Искуиитељч, чији живот даје нам много поука утјехе духовне у разним едучајевима и околностима живота нашега. Какве поуке можемо добити из живота Спаситељева односно заблуђелих и грјешних, којих је пуно и препуио у наше вријеме? Питање о том врло је важно. Зауставимо се на јеванђељском догађају о посјети Христа Спаситеља у дому јерихонскога цариника Закхеја. У вријеме оно — каже св. Писмо — посјети Христос Спаситељ цариника Закхеја. Кад лидје то народ, поче викати и говорити: за што Он уђе у кућу грјешнику . . . Но, љубезни моји, зар познавалац срдаца људскијех Христос није знао, Шта ради? Не браћо ! Он је знао све унутарње стање Закхеја и, посјећујући дом његов, Он је имао једино жељу, да га спасе од гријеха. Том посјетом показа Он и свима нама, како смо дужни да се односимо према заблуђелим и грјешним. Истина, морално чувство човјека нехотице се узмути при виђењу ругоба грјеховних. Од смрада грјехонног, као од несношљивог задаха, бјежи сваки, у коме још није отупљено чувство добра. Стид, као доказ незаглушене савјести у души човјечјој, побуђује човјека, да зажмури и да затвори ушн, да не види и не слуша дјела безбожних, јер „праведнима је мрзак неправедник" (Прич. Солом. 29, 27). Али, браћо! Ма да је и благо човјеку, који не иде на вијеће безбожничко и на путу грјешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не сједи (Псал. 1, 1), ипак дух хришћанске љубави захтијева снисхођење према грјешницима и тражи братскога опћења с њима. Истина, треба мрзити гријех, но не треба презирати грјешнике. Треба да се клонимо њих ц да не општнмо с њима у грјешним замислима и злим дјелима њиховим, но не треба одбити сасвим преступнике, јер ријечи братскога поучавања с наше стране дају пам оправдане наде на иоправак њихов. Дух љубави хришћанске, који све обухвата, аахтијева од нас поглавите пажње према

Ч. Истгша 1885.—80. стр. 139. V. Хошнацкш стр. 110. ' л ). Хожнацкш, стр. 102.