Источник

Бр. 15

ИСТОТНИК

Стр. 231

Религијозно-морални листићи. Нанијењено иравоелавиој српској лладежи и свакои Хришкаиииу. Превео и попунио: Јован НехровиК, свешгеник-катихета и професор у Загребу На утјеху болеснику. 0, болести, — болести! Само онај, који их није искусио, ко није никада болаа био (а има ли миого таких сретника у наше грјеошо вријеме) не зна, како су тешке оне, како је неогуењиви дар Божји здравље! Не зову узалуд скети оци болести крсшом, није их лако подносити грјешному чонјеку! Гледа страдалник на добре људе: сви су они весели и задово.^ни сви тако лако дишу, сви су слободни као итичице Божје у пољу; а он лежи непомично, као прикован уз постељу не може се често ни пррвриути без туђе помоћи, и тешко му је врло тешко, па често од муке и заплаче: „Господе! што ћу, ако умрем куд ће моја дјечица, а нн ја се још нијесам довољно спремио за онај свијет." 0, како ми је, Господе, тешко!" — Али не тужи, пријатељу мој, Богом љубззни, не жали много на то, што ти је одузето здравље, то, највеће благо: ко зна, игго би ти урадио с тим здрављем? Би ли оно било теби од користи? А Вог види невољу твоју, не ће се сакриТи од њега ни једна сузица твоја: он не ће оставити тебе! Он, кога љуби, онога и казни! Чуј, шта приповиједа преподобни Поликарп, о многострндалном Плшену, који је пуних 20 година лежао непомично, — друге је лијечио, а сам се не хтједе растати са својим тешким крстом, са својом болести. „Блажони Ппмон родио се болан и тако је олрастао, и у том недугу остао је чист од сваке нечистоће, и од утробе матере своје није знао за гријех. Више пута молио је он дозволу од својих родитеља да се постриже;.но они, љубећи свога сина, надајући се и желећи да им буде нашљедником, бранише му. А кад је сасвим изнемогао, да су већ и очајавали за његов живот, —• донијеше га у један манастир, и молитпе све, да се за њега Богу моле, да оздрави. Много се трудише сви преподобни оци, али болеснику не бијаше лакше: његова је молитва надвисивала све друге. А он је молио себи не здравља, већ продужење болести, да га родитељи његови не би узели из манастира, ако би оздравио. Но отац и мати сјеђаху поред њега и не дадоше да га пострнжу. И растужи се блажени, и стаде молити Бога усрдно, да испуни његову жељу. И гле, једне ноћи, кад сви спаваху дођоше у собу, гдје лежаше Пимен, као неки свијетли младићи. У рукама држаху свијеће; ношаху собом и Јеван^еље, свитак, мантију и све што је нужно за постриг. И рекоше му: „Хоћеш ли, —■ ми ћемо те пострнћи ?" А он пун радости пристане и они га постригоше по