Источник

Стр. 2 46

Бр. 16

Господ наш Исус Хрпстос пролазећи кроз Кесарију Фплипову ппташе ученике своје, шта веле људи за Њега, ко је Он. Ученици му одговаргху: „Ови кажу, да си Јован Крститељ; други веле, да си Јеремија, трећп: Илија или да си у опште један од нророка." Тако ученици. Али један од њих, прожет Духом Божјим отвори уста своја и громко иеповједа: „ Ти си Христаос Син Бога живога!" На овој исповиједи, на овој тврдој каменитој вјери апостола Петра, који ју је исказао у име свпју апостола, оснива се св. црква наша. Та вјера, то нам је јака лађа, којом пловимо кроз хучне вале овога живота у тишину небеског блаженства • челик-сидро на тој лађи, то је наша хришћанска, лнјепа нада, да ћемо се једном са Богом сјединити у вјечном животу; а снага која лађу покреће и одржава је, то је наша љубав хришћанска, која нас храни и загријева, којом осокољени трпимо и страдамо, а не кунемо, умиремо, и не губимо вјеру и наду. И пловећи по мору живота ми п данас истинито исповиједамо Христа као Сина Божјега, научени писмом и науком св. апостола. Петровом тврдом вјером очарани и Навловим чврстим увјерењем оснажени ми и данас још кличемо и исповиједамо: Ти си Хрисшос Син Бога Живога: и молимо му се, да нас се опомене у царству своме. Док је те вјере, благо нама и цркви нашој, јер ова је основ спасења, јер без вјере немогуИе је Богу угодитп (Јевр. 11, 6); ако вјере нестаје, тешко нама, јер онда се камен по камен круни, црква се руши, страдамо ми; јер и ако је црква сазидана на таком темељу, да јој ни врата адова неће одољети, наша црква, ми сами страдавамо, јер немајући вјере не можемо угодити Богу, дакле не можемо се ни спасти. Трудите се, Богу љубазни, да вам вјера у Бога буде увијек свјежа и жива, да је увијек прате добра дјела, јер и вјера сама оез добријех дјела мртва је (Јак. 11, 20) ; паштите се, да вјера никад не ослаби, јер човјек без вјере и чврста увјерења исто је што и бесвјесна животиња; бдите неирестанце молеЛи се, да не •паднете у напаст (Мат. 26, 41.) као ученици Христови, који се о Бзега једну ноћ сви саблазнише: Кад се приближио Јуда издајзик, сви се разбјегоше, једино Петар трза нож, да брани Небесног Учитеља; али и његова је рука брзо клонула и у часу како се промијенио! На питање слугу и слушкиња архијереових одговара: „Нијесам ја тај! Кога ви мислите: Ја не знам тога човјека ! и — Како бесмиелено говори човјек од тијела и крви, привезан за земљу: како се мијења онај, који. је некад на Тавору радосно ускликнуо : „Госиоде! добро нам је овдје!" 1 како у тренутку опасности брзо заборавља на свемогућноет Божју и губи наду и увјерење, да је уз Господа увијек добро и блажено! Па ипак, браћо, колико диван примјер искреног и горког кајања видимо у св. апостолу Петру! Сјетите се само онога часа, кад му се Господ јавио пошље васкрсења свога питајући га: „ Петре, љубиш ли ме? и Управо трипут га је питао, колико Га се пута Петар одрекао. А Петар лије горке сузе и спира своје гријехе: „Господе, ти знаш све, ти знаш, да те љубим." Богу љубазни! Ако кадгод и код вас као код слабијех људи наиђе сумња или равнодушност спрам вјере у Христа; или вас незгодне прилике или кушач, тај грозни непријатељ рода људског наведе, те и на ваша уста зачују се проклете ријечи одрицања: Не знам тога човјека: не признајем Христа! не пуштајте, да кушач отме маха, јер он је противник наш, цркве наше и самога Бога ; не слабите у вјери, јер ће нам се тако црква срушити, него сгеупљајте се као добри и вјерни хришћани у цркву Божју, сједињујте се у св. причешћу г са Господом, и кад окуспте, видјећете, 'Гдкш б.мгк Гошодк ; ко Господа потражи макар у дванаести час, Господ ће му опростити, јер дуго трии и много је милостив, и као што отац жали