Источник

Бр. 19

Стр 237

беспдодна; исто тако и једно устмено исповиједање гријеха Он не прима без ограничавања тјелесног (трудом кајања). Обратите пажњу на ове ријечи: коријен покајања јест добра намјера исповједити гријехе, лишће — то је само исповпједање гријеха Богу пред оцем духовним н обећање исправљања, а плодови покајања — то је добар живот и трудови покајања. По овим плодовима и признаје се истинито кајање. Учвршћуј твоју добру намјеру, као коријен; умножанај ријечи исповиједања гријеха, кчо лишће на дрвећу; али, ако ти не донесеш по том плодова, достојних покајања, ако не исправига свога живота, не загладиш својих гријеха врлинама, гријесима противним, тада ћеш ти бити дрво, недостојно благослова божијега, — осим тога: бој се проклества! У св. Писму читамо ми о два грјешника, који се кајаху за своје гријехе и исповиједаху их пред Богом, — то су Саул и Давид; али не добише обојица опроштење од Бога. Саул је говорио: сагријвших, јер ирестуиих ријеч Госиодњу (1 Цар. 15, 24). Говорио је Давид: сагријеших Г осиоду мому (2 Цар. 12, 13). Но Давид је добио опрошгење и спасен је, а Саул не доби опроштења и погпбе у гњеву Господњем. А како то? Зар је Господ неправедно судио, кад је једног грјешника помиловао, а другога одбацио ? Не, није! Цраведан је Т*осиод у свијем путовима својим (Пс. 144, 17). Крив је томе сам непомиловапи гријешник, т. ј. Саул: он је исказао своје кајање само у ријечима, и исповједио је гријех свој само ријечима, али није покавао истинитога покајања и исправка, ма да је имао на то доста времена. А Давид, у исповиједању свога гријеха — колико се потрудио у кајању! Сваке ноћи умивао је постељу своју сузама, устајао је у пб ноћи, кушао је пепео као хљеб, и пиће своје растворио је плачем; он је изнемогао од посла. изнурио је тијело своје и смиравао се пред Господом у покајничкој хаљини, с' главом пепелом посутом, — и ради ових трудова покајања не само да је добио опроштај гријеха свога, него је постао и љубазним избраником Божјим. А Саул који је само устима исповједао свој гријех, и који се није трудио у кајању, остао је на вијеки неопроштен . . . И тако, нека се нико не нада да ће очистити велике гријехе своје једном само исповиједи и краткотрајном срдачном скрушеношћу без трудова и подвига, својствених истинитому покајању, ако се, имајући времена да исправи живот свој, залијениш да ово дјелом испуниш. Боље је, подражавајмо Давиду, који гокори: Признајем кривицу своју, и тужим ради гријеха својега (Пс. 37, 18). Видите, он се не задовољава само признавањем кривице своје, већ се брине и о томе, како да је заглади, — признајем, вели о п , грајех мој, и трудићу се да га изгладим. Јер, каква је корист да се отвори рана, а не метнути на њу потре-