Источник

источник

Стр. 89

су народи, кад су се раселили из своје прадомовине, или може бити оставши близу ње, лли удал.ивши се од религије својих праотаца, ипак кат-кад на дуље сачували елементе истине. Мисао о највишем једином Богу код њих је потамнила, али није ишчезла. Осјећај правде накажен је, али ое није угасио. Други псјгиод. Свједоџбе су многобројније и каткад неоспорне. До народа, којих су религиозне преставе већ узеле груби лажни карактер и натуралистичку одјећу, продирале су путем, кога нијесу могле опазити њихове очи, кисоке истине и свете заповиједи старозавјетног откривења. Рука, која им је дијелила тај дар, била је за њих у мраку, и имена учитеља остала су им непозната, али се учење примало и усвајало и доносило је тамо, гдје је добра земља била, добре плодове. На пошљетку траЛи иериод. Овдје се натприродно откривење јавља већ свијету не у облику предања, које је дошло из прастарих времена, не у облику учења варварских филозофа — дпнесеиих не зна се од кога ни од кудп, него управ као завјет дани од Вога Јеврејима. — Тако код Иавилоњана, Асираца п Египћана налазимо добрих правила, и у њиховим обраћањима к Богу неба чујемо кат-кад одјек онога, у чему је био упућен Ноје и његови стари. Тако у учењу — а сигурно и вјеровању — Перзијанаца и заповиједима Римљана налазимо мм несумњиве докизе о томе, да су продрла до Аријаца вјеровања и убјеђења јужног ограпгса сјеверних семита — Богом изабраног народа јеврејскога. [Настаииће ге ]

У славу мучеништва. Говорио у св. саборној цркви сарајевској на дан св. великомученика Димитрија 1900. г. јеромонах Владимир Боберић, катихета вел. гимназије. Богу љубазни! Да прелистамо данас у име Оца и Сина и Светога Духа једну стару свету књигу — историју хришћанске цркве! ГГред нама је стара књига из давних времена пожутјелих листова, али су слова у њој још јасна и читка, јер су писана крвљу од испараног срца хришћанског. И шта читамо у тој књизи? Гроза нас хвата. шта нам књига каже, колико је црква хришћанска преживјела, препатила. Коса нам се диже, а кожа јежи од ужаса, како је сатана напунио срце у тирана, те измишљаху муке свакојаке, да застраше и сломију вјерну чету Христових ученика и нтљедбеника. ЛГто човјек донде не могаше ни у мислима замислптп, пи у пајбујнијој и најне-

/ / '