Источник

Сгр. 90

ИСТОЧНИК

Бр. 4

обузданијој машти иредставити, то учииише пакосни Јудеји, то учини помамни и крви жедан Нерон, Трајан, Марко Аврелије, Деције, Валеријан, Максимилијан, Диоклецијан, Галерије. Загазише у море крви мученичке, да угасе уморну жеЗ^ пустога грла свога, звиждаше оштри палош у тиранској руци, гињаше хришћанско робље, падаше као снопље ... Али у том снопљу бијаше свјеже зрно, чисто класје, зрело сјеме, које клијаше испод земље неодољивом, животном снагом. Узаман бијес и помамна ћуд. што раздираше обијесну груд: из тог сјемена озелење врт, јер га је засадила и заљеЈзала мученичка љубав и крв; замириса евјеже, лијепо цвијеће, јер га је пробудило сунашце Божје љубави. И силном Богу хвала, ево нас данас у том прекрасном врту Божјем и појимо славу једиоме цвијетку из вијенца мученичког и чинимо спомен славном мучеништву хришћанском: Слава вама, свјетилници свете цркве Христове, чија слава озарава јасним зрацима из царства небеснога ову нашу цркву! Слава вама, неуморни борцп и војници Христови, што не пожалисте труда ни подвига, што гинусте за свету идеју Хришћанства! Хвала вама, свети „заточници мријет' навикнути", што пролисте драгоцјену крвцу своју и залисте врт свете невјесте Христове, да у њему не увехну и не сасуше се мирисна и красна три цвијетка, заса^ена руком Спаситељевом: жива вјера, лијепа нада и пламена љубав хришћанска! Неизмјерне су ваше заслуге, ваш живот, дјела и јунаштво узвишени су, ваша су имена написана на небесима, ви сте луче непролазног сунца славе Христове! Ми вас помињемо, ми вам се молимо, опомените нас се, засту пите нас молитвама својим пред престољем Свевишњега. Ми вас хвалимо, ми вам кличемо: Слава вам, преславни мученици Христови, слава! Куд нас је то данас отргао ум и срце?! Коме то кличемо: слава и хвала?! Куд нас то неодољиво вуче наша врућа жеља?! На ком извору желимо напојити нашу жедну душу, драга браћо моја?! — На извору лијепа примјера узвишеног самопрегорења, дИкног пожртвовања, јер доиста велико је то и значајно име у цркви Христовој : мучеништво — бити мученик. Свака узвишена племенита и нова идеја наилази на отпор у старом. Старо се буни и диже против новога. Тако је било и са хришћанством. Морало је бити борбе и жртава. И Спаситељ натп Господ Исус Христос добро је прорекао својим ученицима, да их људи не ће разумјети, пего ~Ке доЛи час, кад (1с, они, који их буду мучили и убијали, мислити, да службу ириносе Богу 1 ). Али их је за то ипак соколио на

') Јов. 16, 2.