Источник

Стр. 114

ИСТОЧНИК

Бр. 5

ма ја био осуђен као онај, који није испунио своје обаврзе. Јер ја се не бринем о том, да се ви спасете кроз мене, него само да се спасете, па ма кроз кога то било 1 ). Влагодатни дар саосјећајне љубави, који се добија у тајни свештенства, мора .,загријавати у себи" црквени пастир, јер од те љубави и зависи успјех духовног ра^ања 2 ). Св. Јован Златоусти дубоко вјерује у силу и значај такове љубави у ствари моралног утјецаја на човјека. „Нигата, вели, не може тако привући к себи, као љубав в ). Као што огањ, падајући на суха дрва, претвара их у једно горуће тијело, а над клажним не чини никаковог дејства, тако и хладноћа душевна не помаже сједињењу : али топлота душевна већим дијелом привлачи к себи 4 ). Оједини себе везама љубави с братом својим: све је дако људима, који су везани међу собом везама љубави. Привежи себе к њему и њега к себи, — тада ћеш ти бити господар не само над собом, него и над другим. Пријатељем можеш учинити свакога, кога год хоћеш 5 ). ЈБубав је, опажа на другом мјесту св. Јован Златоусти, велика наставница, она ће имати снаге и да из камена начини човјека 6 ). [Наставиће се.]

Незнабошци и откривење. (Мјесто наставка свршетак.) Тако на пошљетку у александријском пријеводу Старога Завјета у књигама сивила, у дјелима Филона, Флавија и др. видимо јасно, да је објављено грчкоме — дакле и цијеломе културноме свијету, да је истина у Јудеја и од Јудеја. Најбољу свједоџбу о томе, да је истинита вјера продрла и у незнабоштво, дају тако зване „ Сивилинске књиге а 7 ). Неке од тих сивила: на пр. јудејска и александријска указују са необичном јасноћом незнабошцима, да је спасење у религији Јудеја. — Да наведемо неколико одломака из тих књига: „О Грчка, говори јудејска сивила, за што ти полажеш наду на људе, који не могу избјећи смрти ? За гато ') Бес на дјела ац. '') О свештенству; бес. П. Кор. бес. на раа. мјест. св. Писма. 8 ) Бес на I. Кор. иси. Бес. на посл. Кол. 4 ) Бес. на позл. Кфорц 5 1 Бес. на I. Кор. 6) 1Ш. ') Легенда казује ово о поријеклу сивилинских књига: „Римском цару Тарквинију дође једном нека пророчица и понуди му, да купи од н,е девет кн.ига пророчких. Цијена, коју је за њих затражила пророчица, учинила се шкртоме цару врло висока, и он не хтједе купити. Онда пропред њим спали три књиге, и за остале искала је исту своту. Цар ни сад није хтјео купити. Пророчица спали опет три књиге, а за остале затрааси исту своту. Цара је све то тако поразило, да је на савјет авгура (прорицатеља) купио књиге.