Источник

Стр. 98

источиик

Бр. 5

физикалне - кемијсгсе), онда нпшта друго не иреостаје, до придружити се схваћању 1ле1и^-ову о животној снази, а протумачити је и идентифицирати са душом, као што је учинио ТЛпск Животна снага или душа заступљена је код свију организама. Шу дакле налазимо и код биљке и код животиње и код човјека. На мисао, да и биљка и животиња имају душу, долазили су још најстарији мислиоци. Опажању се нашем показују слични процеси живота код свију индивидуа у органској природи. Има нечег заједничког и код биљке и код животиње и човјека, што их дијели од анорганске природе, а то је процес њихока развијања. Већ је Аристотел дјелио душу на: вегетативну (фохђ ашта уе^еШ^а) сензитивну ап1та 8еи?111уа) и интелективну (фихгј чогрглгј, апЈта 1п1е11есНуа). Та његова подјела одржала се до дандаиас и ако се не схваћа у оном смислу, као што је он схваћао. Сама та иненА нам кажу, да је душа принцип, који оживљава све облике органског живота. На најнижем степену у органској природи стоји биљка. У њој се огледа најпростији начин органског живота. Први разлог, који нас гони, да биљку сматрамо као оживотворену животном снагом, јесте њен облик. Све биљке у развићу свом придржавају се извјесног облика, како у својој цјелини тако и у појединим дјеловима својим. Биљне индивидуе дијелимо на разреде, врсте и т. д. дочим код органских бића нема индивидуалне разлике. Стални облик у биљке мора зависити од неке тенденције, неког принципа, а не може долазити од случајности, јер чим би се случајност исказивала тако константно, у тако одређеним границама, она би престала бити случајношћу и постала би принципом, законом. Тај принцип, ту животну снагу у биљке, зовемо биљном душом (ашта уе^е1а11Уа). Ми се не жацамо, да примимо тај назив, да ту снагу назовемо душом, и ако је то „теорија, која је била обљубљена у средњевјековној филозофији, а још ни данас је нису заборавили природословци", 1 ) јер не само, да је нису заборавили природословци, већ је се држи најновија филозофија, која не идентифицира ту душу са душом човјечјом, кчо што то чини Ту1ог. У чему се исказује биљна душа; у чему се састоји уопће живот код биљке? — Животом ми сматрамо ону снагу, која креће организам, која равна њим тако, да се он било изнутра према спољашности креће, расте, или да може сам својом иницијативом мијењати своје мјесто (локомоција). Кад имамо то правило у виду, неће нам бити тешко одговорити на питање: живи ли биљка? Пошто видимо, да се биљка с дана на дан развија и то од центрума према перифе') Ту1ог: „Апјап^е с!ег Си1(иг" I стр. 468.