Источник

источник

Стр. 103

Прије свега цјелокупна организација у биљке сасвим је друкчија од организације животињске. Биљно тијело се састоји већином из твр|их, а животињско из мекших дијелова. Код животиња превлађују сокови у тијелу. Животиња има унутрашње органе, дочим су органи код биљке с поља. Но особито има нешто, што дијели биљку од животиње, а то су кемијски саставни дијелови тијела, који су код биљке и животиње разлитни (н. пр. код биљке хлорофил) и процес промјене материје, који је код животиња, обратан као онај у биљИ, јер што животиња из себе избацује, то треба биљка као своју храну; напротив биљни екскременти јесу храна животињи 1 ). Сви ови наведени знаци нијесу ипак довољни, да бисмо могли одредити разлику између биљке и животиње; они сами за се нису довољни, већ морају бити сви ск^па, те ми под животињом разумијевамо такав организам, који има слободно кретање, осјећаје, унутарње органе и храни се органском храном 2 ). При развићу свом животиња одржава себе више као индивидуу него биљка, јер је осјећајна моћ у ње јача од пластичке. Док биљка тјера поједине дијелове своје на одсјечену мјесту без одређеног броја дотле се код животиње изгинули уд не занавља ни на који начин. За нашу је сврху најважније питање, каква је душа у животиње, да ли она има свијести. Узмимо у обзир најразвијеније животиње. Код многих ћемо наићи на врло вјештачке радње. 1Сад видимо, како животиње паметно и сврси сходно раде, граде себи стан, набављају храну, клоне се непријатеља и т. д., морамо се и нехотице дивити. То дова^а многог човјека на мисао, да је можда животињски душевни живот исти, као и код човјека, да и она има исту душу као и човјек. Човјечја душа се одликује свијешћу и слободом, те ове знаке морамо тражити и у животиње, да би смо је признали равноправном са човјеком. Посматрајмо животињу и њен душевни живот, па се запитајмо? какав утисак чини он на нас. Изгледа ли он самосталан? Дивимо се н. пр. вјештини пчелињој, јер умије онако правилно изградити себи саће тако, да јој се човјек техником својом једва приближио у томе, те тек у најпошљедње вријеме може да је имитира и свој производ да јој подметне као њен; дивимо се мудрости многих, особито домаћих животиња, али све то наше дивљење потјече из погрешних назора, јер се ми дивимо, као да животиња то ради својијем разумом. Но исто онако, као што у анорганској природи влада закон неопходности, тако је и код животиња са овим њиховим тобоже разумним радњама. Јесу 1 ] 1)г. С. С1аиа: „Бећгћисћ с1ег /оо!о^1е" стр. 8. 2 ] Ш<1. стр. 13.

/ / '