Источник

Бр. 7

ИСТОЧНИК

Стр 165

и радости људске . .. — која је дузкна громко проповиједати закон л.убави, праштање свега, љубав према непријатељима, према онима, који нас мрзе, молити се за све __ с ге тачке гледишта за мене Је непојмљив отпис Синодални. Оно неће изазвати сажалења (осим само „Моск. В4домости"), но незадовољство међу људима и тим већу љубав и сажалење према Лаву Николајевићу. Ми већ примамо такве изјаве од свега свијета, и њима неће бити краја. Не могу, а да не споменем још и ту жалост, коју сам искусила, ту бесмислицу, о којој сам још раније слушала, наиме, о службеном отпису Оинода свештеницима, да не опојају у цркви Лава Николајевића у случају његове смрти. А кога мисле казнити? Умрлог, који већ ништа не осјећа или вјерне, који га окружавају и његове ближње ? Ако је то пријетња, онда коме и зашто? Ако ли за то. што би опојали мога мужа и молили се за њега у цркви, зар ја нећу и немогу наћи таког честитог свештеника, који се неће бојати људи, имајући пред очима Бога љубави? Или зар нећу наћи неваљалога, кога могу за велик новац у ту цијељ поткупити? Али то ми није ни нужно. За мене је црква апстрактан појам и ја признајем за служитеље њезине само оне, који истинито разумију значај цркве. А ако ћемо признати за цркву људе, који се дрско усуђују својом злобом нарушавати узвишени закон — љубав Хрисаа, то би давно сви ми, који истинито вјерујемо и похађамо цркву, отпали од ње. И криви су у грјешним отступањима од цркве не они људи, који су заблуђели, него они, који гордо признају себе за главу њезину, и мјесто љубави, смирености и праштања, постали су духовним џелатима оних, којима ће прије Бог за њихову смиреност, пуну одречења од земаљских блага, пуну љубави и помоћи људима, живот опростити, премда и ван цркве, него ли онима, ксји носе бриљантне митре и звијезде, но који карају и одлучују од цркве — пастире њене. Опроврћи моје ријечи лицемјерним доказима — лако је. Но дубоко разумијевање истине и правнх намјера људских — неће никога обманути. 26. фебруара. 1901. г. Грофица Софија Толсти. Одговор митрополита Антонија. Милостива гоенођо, грофице СофиЈО Андрејевна ! Није то ужас и грјехота, што је учинио Синод када је отпадништво вашега мужа од цркве објавио, но је то ужасно, и тежак је онај гријех, кога је он сам са собом учинио одрекавши се од вјере у Исуса Христа, Сина Бога живога, Искупитеља и Спаситеља нашега. На ТО одрицање његово требало је већ давно да се излије ваше жалосно Незадовољство. И сасвим је природно да ваш муж неће пропанути због каквог штампаног парчета артије, него ради тога, што се удаљио од извора живота вјечнога. За Хришћанина не да се ни замислити живот без Христа по чијим ријечима „који вјерује у Њега, има живот вјечни и прелази од смрти у живот, а који га не вјерује, неће виђети живота, но гњев божји пребиваће на њему" (Јован П1, 15, 16, 36; V, 24), и по томе оном, који се одрекао Христа могуће је само то једно казати, да је он прешао из живота у смрт. У томе се и састоји пропаст вашега мужа, но тој пропасти крив је он сам, и нико други. Из оних, који вјерују у Христа, састоји се Црква, којој ви мислите, да припадате, и ради вјерних, ради чланова својих црква та благосиља именом божјим све значајније моменте људс/сога живота: рођење, брак, смрт, жалост и радост људску, „но никада не чини" она тога и „не може чинити" за невјерне, за незна-.