Источник

Стр. 178

источник

Бр. 8

дугаевни живот са спољагањим. Унутрашњи пак живот дугаевни јесте самосвијест. При излагању самосвијести рекли смо, да је самосвијест неко разликовање, неко знање. Запитамо ли се каква је то моћ дугаевна, која јој даје то разликовање и знање, добијамо одговор, да дугаа све то дознаје помоћу неког процеса у њој самој, који процес називамо мишљењем. Самосвијест се оснива на мигаљењу, на логичком мигаљењу, на расуђивању. Да није мигаљења, неби било ни самосвијести. „Први акат мигаљења јесте самосвијест" 1 ). Према томе цио свјестан дугаин живот оснива се на њеној моћи мигаљења. Све разумне манифестације нагае дугае оснивају се на тој моћи; она је исходигате и центрум свег душевног живота. С мигаљењем стоји и пада сав дугаевни живот. Докаже ли се, да је мишљење чисто душевни акат, доказано је, да и дугаа заиста постоји као самосталан принцип; докаже ли се напротив, да је мигаљење резултат или функција тјелесна, пада све матафизичко учење о дугаи. За то је материјализам и наперио све своје стријеле и концетрисао све своје силе против мишљења, као душевне функције угињући се да докажу, да је мигаљење тјелесна функција. На тој тачци усредсређује се она велика борба како између чистог идеализма и материјализма, тако и између религије, као заступника духовног принципа у човјеку и материјализма. Човјек би могао тачно испитати у чему се састоји моћ мигаљења једино тада, кад би душа била потпуно приступачна нашем испуњавању. Но у томе се и састоји биће душино, да је она нематеријална, неприступачна нашим чулима. Ми не можемо душу разудити, да нађемо у њој оно што тражимо, али се при свем томе увјеравамо, да. она постоји. 0 том се ми увјеравамо из њеног живота. Сам њен рад. Преко слободне воље и савјести исказује наша душа свој свјеснн живот на спољашњи начин. То су копче, које спајају унутрагањи, њене манифестације, сасвим различне од манифестација тијела, гоне нас да закључимо, да је она нешто различно од тијела. Свакој појави ми тражимо узрок, а погато душевном животу као појави, коју ми опажамо, не можемо наћи узрока у тијелу, приморани смо, да га тражимо на другом мјесту. По томе ми не можемо пружити о души доказа материјалне природе и највећа је дјетињарија онај лијечнички навод, да душа не постоји, пошто се при секцији нигдје није на њу наигпло. Тражбина анатомије, „да психологија мора базирати једино и искључиво на анатомији мозга, показује да такви људи не схваћају

') Г)г. в. На^етапп: „ЈЈо§1к ипс! Коеик" стр. 21.