Источник

источник

Отр. 209

очајање, које им не ријетко пружи оружје, да се живота, тога несиоснога но ших терета, опросте? А да ти људи имају вјере, да помисле на сврху живота, да помисле на крст и Голготу, тргли би се и увидјели, да човјек вије створен само уживања радн на овај свијет, и да нас патње и невол.е, које нас у животу снађу, тим маље смију до очајања довести, што је врло, врло често сам човјек те патње и биједе проузроковао. 0, браћо драга, збиља није пут живота само мириснијем цвијећем засут и није човјек зато створен, да тијелу своме угађа, јер „живот није уживање, но није ни патња, већ озбиљан задатак, који поштено морамо испуњавати"! Од онога часа, када је Роспод праоцу нашем рекао: да ће се с муком хранити од плода земље, која ће му трње и коров рађати и да ће са знојем лица свога јести хљеб, (Мојс. I. 14 —19.) — од тога часа, прописан је човјеку пут, којим мора да иде, док се не врати у земљу, од које је и узет, Па није ли то грјешан и бесмислен покушај изигравања воље божије, када човјек олако хоће да се опрости мука и напора животнијех? Или зар мисли онај, који сходно начелима неког незнабожачког философа, у животу само уживања тражи, да ће то до гроба трајати ? Зар не помишља, да ће га праведна казна'божија, прије него што јој се нада, постићи, и да ће уга^ање страстима произвести изнурено и прије времена изнемогло тијело и клонуо и за све немаран дух, што је за цијело грозна казна до гроба, а да и не споменем да ће га Судија свијета на одговор позвати: како се користио са добивеним талантом својим ? Или зар мисли онај сажаљења достојан брат наш, који не ће да пође на Годготу, да се спасао мука, ако одбаци крст, који му ваља понијети? Зар се није тиме упоредио са разбојником, који је и на крсту хулио Господа Искупитеља? Зар се није сам бацио у замке демона? Да, али нестрпљење, које из претјеране љубави према самом себи потиче, нестрпљење не да, да човјек крст свој понесе. Колико их је, који не ће да воде рачуна о своме позиву, већ незадовољни са својим положајем завиде онима, који по њихову суду боље живе. Колико их је који у том виде највећи терет и крст живота, што им није дато, да себи по својој вољи угађају. Колико их је, који у сиротињи својој завиде богаташу, не помишљајући на то, да ни богаташ није од свих невоља поштеђен. Има и он свога крста! Ко може рећи да ће звекет злата, раскошно одијело и богата трпеза залијечити душевне ране у богатога? Или зар мислиш, да се од оног, коме је много