Источник

Стр. 234

источник

Бр. 10

шта он управо и о чему он хоће да иише. А проповједник грдно гријегаи, ако не чини ово; отешћава себи поеао, јер се добро намучи, а може и пуно времена да прође, па да опет крај свих мука и невоља не напише и не каже ништа. Зато смо казали, да је добро у свакој проповиједи истаћи главну мисао, из које ће се излити и еве друге, и која ће проповједнику, особито новом и младом, бити компас при расправи и разрађивању материјала, да се у многом не би збунио и побркао. У овом погледу г. Димитријевић много гријеши, јер много говори, што често не припада истакнутој теми, тако, да кад прочитамо већину његових проповиједи, морамо се увијек чудити и питати, шта }е управо хтио рећи и о чему је говорио. Нека се не мисли, да је овом чуду и питању нашем крива, може бити, дубљина мисли или велики иолет у проповједима г. Димитријевића, не! јер тога у њима нема; нема расправљања тежих догматичких питања, јер је он у томе слаб и хоће да гријеши, што ћемо доцније и доказати; нема полета и смјелих реторских скокова, да речеш, е га неможемо мислима и осјећајима пратити — тога свега нема. Шта више проповиједи су ове сухе, без духа и жнвота, и узрок, те су нејасне и и неразумљиве, лежи само у претрпаности, несређености; а ово увијек онда бива, кад се напријед тачно не одреди, шта хоћемо да говоримо, како и којим редом доказе и опровргавања да износимо и како на крају да побуђујемо. Ово се тражи свугдје, а особито код слова са текстом или ма какве бесједе, којој на чело мећемо некакав текст. Другпм ријечима хоћемо да докажемо г. Димитријевићу, да у сваком писању треба знати тему. о чему хоћемо да пишемо, а тим се више ово тражи у проповиједи, гдје на смијемо бага свашта говорити, што иначе. Теофан Жавковић често је метао на чело својих проповиједи, у којима нема текст из Св. Писма, сам тему и врло добро радн. Тако у Бесједи па Цвнјети метнуо је на почетку: „Како су процвјетали Христови пути у Јерусалим ; о постојанству воље ; о благослову и о клетви народа"; или у Ђесједи на Спасов дан: О путовању Христовом и нашем са земље на небо кроз овај свијет у онај вијек". Тако раде и многи руски проповједници, а западни увијек. Да је тако радио и г. Димитрнјевић, онда се неби догодило оно, шко се је код већине његових пронолиједи догодило, а највише у проповиједи на св. Три Јерарха. Овој проповиједн дао је такав увод, који би пристајао уз сваку проповијед — сувигае монотоно. Осим тога опажа се у проповиједи, да је расклиматана и раздробљена на дијелове, који ни у каквој свези не стоје. Хоће да изнесе вијернима за узор живот св. Три Јерарха, па како га је изнио? „Далеко би ме одвело, када бч вам потанко све исцриповједао о животу и раду ових светитеља, јер је рад ових светих мужева тако огроман, многостручан и различит, да су учени богослови читаве књиге написали о животу и раду ових св. мужева, с тога се ви морате ( !) задовољити, да вам укратко само најважније моменте из живота светитеља изнесем-' (стр. 37). Па непосредно наставља: „После неколико година Василије Велики вратпвши се из пустиње . . Питамо га, ко би се овдје умио наћи у годинама и времену, кад није наведена ни година рођења ни друго што. Кад већ није хтио потанко разлагати о овој троици светитеља, требало је, да је узео једну посебну црту из њихова моралнога жииота, па да је вјернима изнио за иоуку. Зар неби то боље било, него што је изнио овако мршаву, блиједу и расклиматину слику ? Или зар тако мисли одужити се св. Јовану Златоустом, кад причање брзо и немарно ирекида : „Ово су тек само цртице из живота овога светитеља, јер живот је св. Јована тако иун поуке и разних доброчинстава" „беда и гоњења" и т. д. он износи само цршице и то какве? Вели у њима, да је