Источник

Бр. 10

ИСТОЧНИК

Отр. 225

т. ј. опет у репулзивној снази према сметњама, које хоће да је задрже. Само кретање и мировање нису дакле својства материје, већ стања, у које је она помоћу неке силе дошла. Материја је индиферентна и према кретању и према мировању; једино од увјета зависи, да ли ће она бити у стању мира или кретања. Дошли смо дакле на ријешење питања, да ли покрети у можданој материји могу од себе постати. Пошто се материја уопће не може сама покренути, то се <>на не може без неке снаге, која би њен отпор савладала, покренути ни у мозгу. ГГрема томе не може мисао сама од себе постати из мождаие материје, јер покрети у мозгу не поптају сами од себе, већ су изазвани животном снагом — душом. Логичан је дакле закључак само, да се мисао рађа у души и да је она душевна функција; мозак је орган душин, преко кога она мисли исказује; начнн, како се мисао спољашње исказује, јесте покрет мождане материје, њено стање, које је условљено радом неке силе, душе. Сама индиферентност материје према кретању и мировању довољва би била и да није других доказа (наиме: да се мисли рађају истовремено са покретима материје, затим да је покрет само покрет, а не уједно и мисао), да опровргне материјалистичку хипотезу, да је мисао нервна струја. (Наставиће се).

Учеше св. Јована Златоустог о пастирској слуЉби. По његовим бесједама и писмима написао В. Гладши Превео: Миливој Јовановић, парох. [Карлово.] (Наставак.) Али своју љубав, кротост и дуготрпљење не смије пастир до водити до снисходљивог односа према свима слабостима своје духовне дјеце, него, кад је потребно, мора изобличавати порок с пуном влашћу и озбиљношћу. У тумачењу ријечи Божје, по мишљењу Златоустову једнога треба учити, а другоме заповиједати. Упоређујући дјело проповиједи са уређивањем свјетских послова, св. Ј. Златоусти говори овако: „При уређивању човјечјих послова једаред је потребно настављање, други пут заповиједање. Кад би ти (учитељ) стао свакоме заповиједати ондје, гдје треба учити, био би достојан исмијавања. И обратно, кад би почео учити ондје, гдје треба заповиједати, десило би се исто то. На примјер, да човјек не смије бити рђав, томе не треба